Prevencija povreda
Izreka „Bolje sprečiti nego lečiti“ savršeno opisuje ispravan pristup treningu. Mnogo je više vežbača koji odustaju od treninga zbog povreda nego onih koji razviju zdravstvene probleme zbog steroida. Koliko njih mi je pričalo o nekadašnjem sjajnom izgledu (pokazujući fotografije zabeležene u telefonima), pre no što se desila povreda ramena, kolena ili donjeg dela leđa, pokidao mišić ili ligament. Ni sam nisam bio pošteđen povreda, pa i vrlo ozbiljnih. Bitno je, međutim, da se ubedljivo najveći broj njih može izbeći.
Prvi i najjednostavniji korak u prevenciji je zagrevanje i postepeno podizanje opterećenja iz serije u seriju. U bezbrižnoj mladosti, bilo je mnogo lakše. Recimo, trening za noge. Nakon zagrevanja sa 60 kilograma u desetak ponavljanja, dodao bih po 20 kg sa obe strane za drugu seriju zagrevanja od 100 kg u samo 4-5 ponavljanja, pa odmah prešao na prvu radnu seriju od 140. Nestrpljivo, i daleko od optimalnog – pogotovo sa godinama, kada telu treba sve više pripreme. Mnogo kasnije, u četrdesetim, radio sam pametnije. Prvo, pre čučnjeva, nekoliko serija nožnih ekstenzija i pregiba. Tek potom, prva serija čučnjeva, sa praznom šipkom (20 kg) u 15-20 postojanih, tečnih ponavljanja. Druga, sa 60 kilograma, u 10 ponavljanja, pa treća sa 90 kilograma, u 8. Četvrta, sa 120, u 4. Potom, 140 kg u jednom ponavljanju. Tek onda radne serije sa 160-170 kilograma. Svako ponavljanje izvedeno sa punim radijusom pokreta i pažnjom. I dalje, naravno, stoji činjenica da zagrevanje treba da bude minimalno i svedeno na neophodno, kako bi se što više energije sačuvalo za teške radne serije. Razlika je u tome što je, sa godinama i decenijama, to „neophodno“ sve veće: značaj zagrevanja i pripreme raste, i telu ih je potrebno sve više.
Još nešto u čemu sam grešio bilo je tvrdoglavo istrajavanje na velikim težinama. Svaki trening morao je da bude težak („Go hard or go home“!), do mere da sam često sa tako velikim opterećenjima mogao da izvedem samo 3-4 ponavljanja. Odlično za ego, ali vrlo loše za zglobove: posebno ramena, lakta i kolena. Trening grudi, ramena, leđa i nogu vremenom je bio sve manje zabavan. Opterećenja su, silom prilika, morala da idu naniže, a neophodne su bile i kraće ili duže pauze u treningu (zbog bola) i, konačno, ozbiljno posvećivanje pažnje kvalitetu pokreta i fokusu isključivo na mišić. Ne maksimalno moguće težine, već sasvim suprotno – minimalne težine koje će omogućiti kvalitetno pogađanje mišića tako da bol bude što manji. Za dugovečan trening, izbegavanje povreda je od ključnog značaja.
Bodibilding nije čitav život
Bodibilding, i trening uopšte, može postati opsesija – čak i za 99 posto vežbača koji nikad neće biti takmičari, pogotovo profesionalci. Uvek razmišljati o sledećem treningu, sledećem obroku, proveravati odraz u ogledalu u potrazi za znacima napretka ili, ne daj Bože, gomilanja masnih naslaga, meriti se nekoliko puta na dan... Nije retkost ni izbegavanje mêsta na koja izlaze „normalni“ ljudi – restorana, bioskopa, pozorišta ili plaža – ako remete savršeno isplaniran dan tačno određenih termina za obroke, trening i san (i posao, koji će sve to da finansira). U ekstremnim slučajevima, dolazi i do izbegavanja prijatelja i porodice. To nije uravnotežen život, i mali broj istinskih zaluđenika može da ga održava na duže staze pre no što sagori – ili postane ogorčen i razočaran jer sva ta odricanja nisu dala više rezultata.
Trening je fantastičan za unapređenje kvaliteta života: ne samo da izgledamo i osećamo se bolje, već jačamo i samopouzdanje. Ako nam, međutim, preuzima (proždire) sve veći deo života, postaje kontraproduktivan. Nazvati ga zavisnošću nije preterano. A zavisnost nikad nije zdrava.
Posvećenost i doslednost su hvale vredni, ali budimo realni: svi su izgledi da od bodibildinga nikad nećete zaraditi ni dinara. Provešćete mnogo vremena, uložiti mnogo truda i novca za nagradu u vidu impresivnog, mišićavog tela. To je zaista ogromna nagrada. Ali cena za nju ne mora biti tako velika. I dalje možete imati prijatelje, posećivati razna mesta i putovati – uživati u životu van teretane i svojih pet ili šest dnevnih obroka.
Ako ne bude tako, upitno je koliko ćete trajati u treningu. U jednom trenutku, počećete da se preispitujete zašto ste tako opsednuti (ako ljudi oko vas to već nisu primetili i pitali vas), i početi da žalite na propuštanju mnogo toga što život ima da ponudi izvan teretane.
