Reći da velika mišićna masa i dug život ne idu zajedno zvuči ne samo dramatično, već i sasvim suprotno mentalitetu bodibildera. Godinama i decenijama trenirali smo svakodnevno, unoseći bezbroj obroka i suplemenata da bismo podstakli rast, propuštali đakonije zarad dostizanja i zadržavanja definicije, žrtvovali izlaske i provode da se naspavamo dovoljno za oporavak. A sve to sa osnovnim ciljem: izgraditi što je više moguće mišića, i sačuvati ih. I sada vam govorim da treba svesno žrtvovati deo te mase? Tako je: treba – pod uslovom, naravno, da hoćete da živite duže.
Pomenuću prostu analogiju: unutar jedne životinjske vrste, manji primerci žive duže od velikih. Mali pas će u proseku nadživeti velikog. Čovek od 70 kilograma onog od 110. Ko je gledao seriju My 600-pound life (Moj život sa 270 kilograma)? Emisija prati ekstremno gojazne osobe koje nastoje da se oslobode viška težine pre no što ih ona bukvalno – ubije. Većina ih je u tridesetim i četrdesetim godinama. Nikad nećete videti da neko od 200 i više kilograma doživi normalnu starost od sedamdeset, osamdeset godina. Umreće mnogo ranije, obično od srca ili komplikacija usled dijabetesa. Kilogram sala ima preko sedamnaest kilometara krvnih sudova, sve do mikrokapilara. Dvadeset kilograma sala opterećuje srce obavezom da, iz dana u dan i godine u godinu, pumpa krv kroz preko trista četrdeset kilometara dodatnog krvotoka.
Kada ste zadnji put videli da sedamdesetogodišnjak nosi mišićnu masu Big Ramija ili Nika Vokera? Nikad: skratila bi mu život isto kao i ekstremna gojaznost. Uz to, količina steroida neophodna za zadržavanje toliko mišića dovela bi do ozbiljnih zdravstvenih problema mnogo pre dostizanja starosti za penziju. Ali čak i ako bi telo moglo prirodno da nosi toliko muskulature, ona bi i dalje izlagala srce i unutrašnje organe ekstremnom stresu. Setimo se sedamnaest kilometara krvotoka u kilogramu sala. Kilogram mišića ima – trostruko više. Ako, u slučaju dvadeset kilograma sala, srce pumpa krv kroz više od trista četrdeset kilometara, dvadeset kilograma mišića ga teraju da pumpa kroz – hiljadu. Mnogo bildera tvrdoglavo istrajava na zadržavanju nivoa mase iz takmičarskog doba i dugo nakon što su sišli sa scene. Nije slučajnost što su mnogi prerano otišli. Ali pogledajte Dorijana Jejtsa ili Kevina Levrona sada: niko ne bi mogao da zaključi da je reč o nekadašnjim šampionima. Ipak, po Jejtsovim rečima, cilj je dugovečnost, koje nema sa velikom mišićnom masom. Sve ima svoje vreme.
Shvatam da je to teška odluka, pogotovo ako ste zdravi i telo vam je otporno. Ali sreća ne traje doveka. Mora doći vreme shvatanja da živeti duže i zdravije ima prednost nad masom i „napucanošću“.
Naravno, uvek će biti onih koji će reći „Bolje živeti jedan dan kao lav, nego hiljadu godina kao ovca“, ili slično. To zvuči mačo i muževno, ali koliko nas bi zaista bilo srećno da, u smrtnom času, zna da su mogli provesti još deset, dvadeset ili trideset godina sa onima koje vole, uživajući u tom vremenu?
Kad se naviknete na pažnju i poštovanje koji prate zapanjujuće mišiće i građu, smanjenje te impozantnosti može izgledati kao sudbina gora od smrti. Poznajem nekoliko njih, zaista spektakularno građenih i snažnih ljudi, koji su, u pedesetim, zbog zdravstvenih problema bili prinuđeni da izgube znatnu količinu mase. U početku, doživeli su pravu egzistencijalnu krizu. Decenijama su gradili i ojačavali sopstveni identitet neprobojne ljudske gromade jače od svega. A sada, najednom, ključnog stuba tog identiteta više nema. Kako se nositi sa činjenicom da snaga nije ni blizu kao nekad, do tada tesne majice vise, a silueta Hulka postaje Brus Li? Ali, nakon tog prelaznog perioda, svi dolaze do istog zaključka: pomireni s novom veličinom i težinom, osećaju se bolje, dišu lakše, kreću se rasterećenije na manjoj kilaži (kako i ne bi, sa stotinama kilometara krvotoka manje i rasterećenim srcem?). I, najvažnije, još su živi da o tome govore. (Ako vežbate bez steroida, sve ovo nije ni blizu tako dramatično. Teško da, u tom slučaju, imate preko 100, pogodovo 110 kilograma mišića. Ja sam, u danima najbolje forme, imao 88-89 kilograma čiste mase. Sada, desetak godina kasnije, imam 80-81, i tu ostajem. Ali i dalje zadržavam isti niski nivo masnog tkiva i snagu. Najbolje od svega, tih 8-9 kilograma i nije tako drastično i očigledno. Sva je prilika da neće biti ni kod vas. Jednostavno, osluškujte telo: vremenom, apetit za hranom će se smanjivati, a telo vas voditi u pravcu gde se najbolje oseća. Izgubiti desetak kilograma mase, a i dalje izgledati odlično i, dugoročno, biti zdraviji, uopšte nije loše.)
Nažalost – ili na sreću – život čine faze. Jedan od najizraženijih ciklusa je onaj rasta i opadanja, između ostalog i mišićne mase. Dolazi doba kada ona od saveznika postaje problem. Pratite te faze, i prilagođavajte im se. Vodite računa o sebi, tako da možete vežbati čitavog života.
