Mononukleoza

 

Mononukleoza zvuči mnogo gore nego što stvarno jeste. A istina je sledeća: infekcija, koju besplatno raznosi širom sveta poznati Epštajn-Barov virus, posle 2 do 6 nedelja prolazi sama. Da „mono”, ipak, nije šala potvrđuju simptomi: slabost, umor, temperatura, gubitak apetita, glavobolja, gušobolja, upala mišića, muka. Ugrožena kategorija, deca i adolescenti, najčešće nije raspoložena za dugo ležanje, što ova bolest apsolutno zahteva.

Drugi naziv za mononukleozu je bolest poljupca zato što se prenosi direktnim kontaktom sa pljuvačkom zaražene osobe. Bolest zaljubljenih, monocitna angina, žlezdana groznica, infektivna limfocitoza: svi ovi neobični nazivi ukazuju na istu bolest, toliko rasprostranjenu da smo je u detinjstvu gotovo svi imali, a da to i ne znamo! Kako? Tako što smo mislili da bolujemo od gnojne angine a to je, u stvari, bila mononukleoza.

Ukoliko u organizmu ne postoje antitela za EB virus, zarazićete se na ljubavnom sastanku, u javnom prevozu, kad pijete iz iste čaše sa dragom vam osobom. Osim poljupcem, mononukleoza se kao sve kapljične infekcije prenosi kijanjem, kašljanjem ili zajedničkim korišćenjem pribora za jelo. Vi, možda, nerado o tome razmišljate, ali dovoljna je i sasvim mala količina pljuvačke da se virus nađe u hrani, pa vam ne bismo savetovali da delite obrok, tanjir, kašiku, viljušku s onim ko je, možda, zaražen.

Virus se razmnožava u ćelijama orofarinksa (deo ždrela) i, bar u početku, zadržava u gornjim disajnim putevima. Kasnije ga limfociti (vrsta belih krvnih zrnaca) raznose po celom organizmu.

Da li će se onaj ko dođe u dodir sa zaraženom pljuvačkom i razboleti, zavisi od jačine imuniteta.

• Posle perioda inkubacije, koji varira od 48 sati do više od mesec dana, javljaju se prvi simptomi – malaksalost, zapaljenje grla, upala mišića, glavobolja – zbog kojih mononukleozu često mešaju sa nazebom.
• Sledeći znaci su povišena temperatura i otečeni i bolni limfni čvorovi, posebno na vratu, ispod pazuha i na preponama (znak da se infekcija proširila na ceo organizam). Uvećane su i jetra i slezina. Mogu se pojaviti bele tačkice u grlu, ponekad i lupanje srca.
• Kao svi virusi herpesa, i ovaj napada centralni i periferni nervni sistem, pa se u pojedinim slučajevima javlja depresija koja u toku oporavka, srećom, prolazi.
• Tegobe se same povlače posle nekoliko nedelja, ali malaksalost može potrajati i nekoliko meseci.
• Kod dece su simptomi jedva primetni ili ih, uopšte, nema.

Samo u retkim slučajevima, mononukleoza ostavlja teške posledice. To su, na primer, faringitis, kad je farinks (kanal ispred kičmenog stuba u kojem se ukrštaju disajni i digestivni put) toliko otečen da otežava gutanje i disanje.

Kod obolelih od mononukleoze, uvećana slezina može da prsne i izazove unutrašnje krvarenje sa fatalnim ishodom. Dobar razlog da se klonite napora čak i kad dođe do poboljšanja. Tri, četiri meseca posle ozdravljenja treba izbegavati sportove u kojima dolazi do fizičkog kontakta, budući da svaka povreda stomaka može da bude kobna dok se slezina ne vrati u prvobitno stanje.
Kad se nastani u jetri, virus izaziva žuticu i hepatitis. U retkim slučajevima, uzrokuje meningitis ili encefalitis ili se udružuje sa nekim oblikom raka (do tada je odbrambeni sistem već sasvim narušen, kao kod obolelih od side).

Nema lekova protiv virusa koji bi adekvatno kaznili „krivca”. Mononukleozu, jednostavno, treba kontrolisati. Organizmu je najpotrebniji odmor kako ne bi dalje slabio. Za povišenu temperaturu daju se antipiretici, za gušobolju uobičajene pastile i tečnost za ispiranje grla. Važne su i dopune: najmanje osam sati noćnog sna, laka hrana na bazi voća i povrća, dovoljno tečnosti, multivitaminski preparati i suplementi za jačanje imuniteta.