Dan pred Uskrs otvorena je domaća sezona...
Trka je prvi put održana na Beogradskom Sajmu. Dobra strana toga je nepostojanje saobraćaja, odnosno, staza namenjena samo za takmičare, a loša strana je mali prostor za održavanje duatlon trke, jer se vozilo čak 11 krugova, što je apsurd i za olimpijski, a, kamoli, za sprint duatlon ili triatlon.
Ali, Bože moj, svi smo srećni kada se pravi trka kod nas, stoga važi ono “daj šta daš”…
Start trke je obeležio pančevac Petar Ivačković ('96. godište), koji je vodio ceo prvi krug trčanja (6 krugova se trčalo). Svakako da je to loš taktički potez, teoretski gledano, ali s obzirom na to da je decenija pred njim za napredovanje, po meni ovo zaslužuje sve čestitke, jer treba imati hrabrosti uraditi tako nešto.
Upravo takav stav “ne marim na za šta” ili “zašto ja ne bih mogao da vodim trku” ili “baš me briga za ostale”, je taj koji je najbitniji za napredak. Sledeće godine će to biti 2 kruga, a za 3 godine možda i cela trka.
Ja sam startovao malo iza, tako da mi je trebalo stotinjak metara samo da nađem put da prođem pored uzarvelog tempa takmičara željnih trkanja na otvaranju sezone. Zatim sam “uhvatio” Petra i prestigao ga tek na okretu prvog kruga. Do kraja trke je to samo bio kvalitetan trening i gledajući “puls file” (nakon sigurno bar 4 godine sam prvi put uradio trku sa pulsmetrom) vidi se da sam sve vreme držao isti intezitet. Trčanje je kraće jer mi je prolaz bio 15:10, što uz veoma jak vetar i 6 okreta od 180 stepeni jasno ukazuje na deficit od, po meni, bar 200 do 300 ili možda i 350 metara. Zatim bike od kojeg vam se vrti u glavi, 11 krugova, sa po dva 180 stepeni okreta u svakom krugu, plus 2 okreta od 90 stepeni. Veoma intezivno sa toliko promena, tj. nimalo lako. Kao što sam napomenuo srednji puls mi je bio konstantan tokom cele trke (prvih 5 km nešto viši nego kasnije), a kada se uzme u obzir koliko je na bikeu prosek manji u odnosu na trčanje dobijate sliku da je silno ubrzavanje i borba sa vetrom bila zahtevna. Drugo trčanje je bilo totalno solidno, više me je zanimao osećaj nakon nove podešene pozicije na bikeu (tačnije vraćanje na staru, jer sam u Japanu imao lulu od kormana koja je 2 cm duža nego što je trebala da bude) i bio je sasvim OK. Odbranio sam titulu Državnog prvaka sa 2 – 3 minuta prednosti nad drugoplasiranim Strahinjom Trakićem, dok je još minut – dva iza stigao Igor Vuković. Bike je bio 19.5 km tj. bez većih, odnosno, značajnih odstupanja od predviđene distance od 20 km.
Nakon toga usledio je ITU Azijski Kup u Subic Bay-u na Filipinima, ali o tome u nekom od narednih tekstova.
