Poslednjih godina, broj smrti među profesionalnim bodibilderima, učesnicima takmičenja uz koje sam odrastao, je sve veći. Većina njih preminula je od srčanog udara. Zloupotreba dopinga zahteva vreme kako bi uspostavila nepovratne posledice. Među IFBB profesionalcima koji više nisu sa nama su i: Met Dival (SAD), Art Etvud (SAD), Ed van Amsterdam (Holandija), Naser El Sonbati (Srbija/Nemačka), Greg Kovač (Kanada), Majk Mataraco (SAD), Dalas Mekkarver (SAD), Rič Pjana (SAD), Luk Sando (SAD), Džordž Piterson (SAD). Pre nekoliko nedelja napustio nas je i Šon Roden, Mister Olimpija 2018.
Američki bodibilderi Don Long i Tom Prins, poznati iz devedesetih godina prošlog veka, podlegli su akutnom otkazivanju bubrega, zbog čega su osuđeni na doživotnu dijalizu. Jedan od u to doba najvećih talenata, Denis Njumen, dobio je leukemiju ubrzo po dobijanju statusa profesionalca 1994. Takozvanom „sultanu simetrije“, Fleksu Vileru, amputiran je deo noge kao posledica vaskularnih problema. Da li je to bilo zbog problema sa bubrezima, koji su transplantirani? Ili možda dijabetične vaskulopatije, posledice dijabetes melitusa tipa 2 od korišćenja hormona rasta?
Ne zaboravimo i prvu žrtvu – Mohameda Benazizu iz Alžira, zvanog „ubica divova“, koji je umro od korišćenja diuretika (spironolaktona) i posledične dehidracije na Holandskom Gran Priju 1993. Tri godine potom, Austrijanac Andreas Mincer umro je u trideset prvoj godini, tri nedelje nakon poslednjeg učešća na Arnold Klasiku. Primljen je u bolnicu sa jakim stomačnim bolovima. Tokom operacije, otkriven je veliki tumor jetre, zajedno sa nerastvorenim tabletama u stomaku. Autopsija je otkrila atrofirane žlezde, atrofirane testise i uvećano srce, dvostruko veće od normalnog. Mincer je koristio blokatore kortizona, što je dovelo do ozbiljne sekundarne Adisonove bolesti. Uvećano srce (kardiomegalija) bilo je rezultat zloupotrebe hormona rasta, dok je atrofija testisa uobičajena nuzposledica zloupotebe steroida.
U leto 2017. umrla su dva poznata mlada profesionalca: Rič Pjana od kardiovaskularnih komplikacija u četrdeset šestoj, i Dalas Mekkarver, drugoplasirani na Arnold Klasiku 2017, u dvadeset šestoj. Luk Sando, Džordž Piterson i Šon Roden su, takođe, umrli od srca. Autopsija Dalasa Mekkarvera pokazala je srce četiri puta teže od normalnog.
Šta je uzrok ove, u pravom smislu reči, epidemije smrtnosti u sportu koji naizgled predstavlja epitom fizičkog (i, podrazumeva se, zdravstvenog) savršenstva?
Najopasnije supstance u bodibildingu su insulin, diuretici i stimulansi centralnog nervnog sistema (CNS). One mogu dovesti do hipoglikemične kome, hipovolemičnog šoka i ozbiljne srčane aritmije, kao i hemoragičnog šloga i akutnog infarkta miokarda.
Neporeciva je činjenica da se takmičarski bodibilding zasniva na manjini genetski obdarenih pojedinaca. Ipak, svaki san u životu dolazi uz cenu. Bodibilding kao sport neizostavno uključuje rizik, manju ili veću opsednutost izgledom i taštinu – koji dugoročno predstavljau opasnost. Preterivanja i ideje poput „više je bolje“ nipošto ne garantuju uspeh. Nuzefekti pojedinih supstanci zavise od mnoštva činilaca – kao što su godine, trajanje zloupotrebe, doze, kombinacije sa drugim supstancama, životni stil, način ishrane i suplementacije, preventivne kontrole zdravstvenog stanja i porodična istorija oboljenja. Dva ključna parametra su trajanje korišćenja i doza. Uvek se setim „mudrosti“ sada takođe pokojnog – usled tumora unutrašnjih organa – vežbača iz teretane u kojoj sam radio, inače višedecenijskog „uživaoca“ steroida i insulina, koje je koristio non-stop, bez postojanja ciklusa: „Kad dođe do zastoja u masi, postoje samo dve opcije: veća kilaža – ili veća doza!“
Koliko god bio impresivan, ako ga ne prate znanje i prevencija, bodibilding je dvosekli mač. Ako ih koristite nesmotreno i bez razmišljanja, ne možete kriviti supstance. Ako vozite rizično i ne poštujete ograničenja brzine, ne možete kriviti automobil. Kontradiktorno i paradoksalno kod hemijskih supstanci za povećanje performansi je što, istovremeno sa vidnim poboljšanjem spoljašnjeg izgleda, sve više rizikujete zdravlje. Isto tako, sa prestankom korišćenja, izgled počinje da „opada“, ali zdravlje se odmah unapređuje i laboratorisjke analize pokazuju poboljšanja. Svaki lekar je obavezan da pacijentima kaže kako da poboljšaju zdravlje. Činjenica da su baš bilderi ozloglašeni po tome da odlučuju da ne slušaju savete posledica je taštine, karakternih nesigurnosti i slabosti. A to se vidi ili po velikim dozama tokom kratkog perioda („šok terapija“) ili malim tokom dužih perioda. Nažalost, previše njih je voljno da rizikuje i život zarad taštine i slave.
Sto američkih sportista upitano je da li bi koristili doping kako bi osvojili Olimpijsko zlato – pod uslovom da umru pet godina nakon toga zbog komplikacija i nuspojava. 55 odsto je odgovorilo potvrdno – dokaz da je motiv taštine i slave ogroman. Takvi uvek imaju odgovre poput „Bolje živeti 50 godina kao tigar nego 100 kao ovca!“, ili „Bolje sagoreti nego izbledeti!“ To drugima može izgledati plitko i nepromišljeno, posebno onima koji žive sa bolestima i hroničnim zdravstvenim problemima. Život nije fer prema onima sa urođenim oboljenjima – i izgleda idiotski zaraditi ista ta oboljenja po sopstvenom (promišljenom ili ne) izboru.
Priroda je pametnija nego što mislimo: ako ne pokazujete poštovanje prema sopstvenom zdravlju, to jednog dana dolazi na naplatu. Sve veći broj šampiona koji odlaze je jasna opomena.
