Kad je reč o treningu, odasvud dobijamo međusobno suprotstavljene savete i preporuke, i nije lako zaključiti kome ili čemu da verujemo.
U vreme kad sam počinjao da treniram, s kraja osamdesetih prošlog veka, jedini način da vidim svoje omiljene bodibildere bio je putem magazina. I to jednog jedinog, zvanog Karate bilder (zato što je prva polovina bila posvećena bodibildingu, a druga borilačkim sportovima). Pre no što sam uopšte i stupio u teretanu, nekoliko puta sam pročitao tada aktuelni, prvi broj koji sam kupio. Časopis je izlazio neregularno, na svakih nekoliko meseci, i vremenom sve ređe – na veliku žalost svih nas koji smo, u iščekivanju sledećeg broja, po ko zna koliko puta iščitavali savete iz onih do tada.
Vremenom sam primetio jednu stvar: iako sam otpočetka trenirao postojano i redovno, svaki put kad bih došao do novog broja magazina, to bi popravilo moj trening. Svaki put kad se činilo da je, uprkos zalaganjima u teretani, trening dospeo u status quo, novi primerak Karate bildera koga bih proučavao do najsitnijih detalja je, poput nekog čarobnog suplementa, činio da povećam snagu i mišićnu masu.
Neko će reći da razlog mora da su bili programi treninga opisani u magazinu. Naravno da sam sledio neke od tih programa – po kojima su, navodno, vežbali vrhunski profesionalci, predvođeni tadašnjim Mr Olimpijom i njegovim takmacima. Ali u vreme kad sam primetio stimulans koji magazin pruža treningu, imao sam već ustaljen program – a ipak, efekat na moje telo je bio pojačan nakon novog broja magazina. Isto se odnosilo i na, tada već prilično ustaljen, režim ishrane.
O čemu se radilo? To, kako rekoh, nisu bilo sami programi treninga i ishrane, već drugi, znatno neposredniji i akutniji podstrek: fotografije svih tih šampiona i njihovog rada na treningu. Mnogo više od bilo čega drugog, ideja po kojoj bi ozbiljnim treningom bilo moguće svoj izgled približiti nekom od njih bila je neverovatan podstrek.
Kad nakon svega toga kažem kako ne treba da se zanosite sa 99% onoga što pročitate na internetu, u magazinima ili knjigama ili vidite na snimcima treninga vrhunskih asova, to može da deluje kontradiktorno. Ali obratite pažnju: rekao sam kako me je na dodatno zalaganje podstakao ideal kome sam težio. Ne konkretni programi. A objasniću i zašto.
Najveći deo onoga u popularnoj „štampi“ će mahom biti beskorisno. Još gore, ako ga shvatite previše ozbiljno, nanećete svom treningu neizmernu štetu. Industrija fitnesa godišnje obrće milijarde dolara, i onima koji na njoj zarađuju bogatstvo nije stalo do vaše mišićne mase: većinu čine poslovni ljudi daleko od kondicije i sportskog izgleda, mnogo više zainteresovani za advertajzing, marketing i strategije distribucije u cliju povećanja prodaje, a ne da vam zaista pomognu da iz treninga izvučete rezultat.
Svakih par meseci pojavljuju se nove sprave i pomagala koje se reklamiraju na televiziji, u magazinima i na mreži. Lako se prodaju jer ljudi ne žele da iz meseca u mesec i godine u godinu čitaju i gledaju iste stare stvari. Najnovija spravica, suplement ili sistem treninga koji zvuči zanimljivo su novi „tvist“ koji prodaje stvari – a prodaja je osnovni cilj industrije. Većina stvari u vezi sa treningom je samo prežvakavanje odavno poznatih informacija – uz davanje novih, zvučnih imena. Na primer, sada popularni crossfit je samo drugo ime za nešto što postoji već preko šezdeset godina i ništa više do vešto smišljen marketinški trik. Ili street workout – sastavljen od vežbi koje postoje hiljadama godina. Koliko zaista postoji treninga za vežbanje bicepsa? Postoji li drugi način za izgradnju vidljivih pločica na stomaku izuzev žestokog rada i odgovarajuće ishrane? Koliko različitih izvora proteina postoji? I, da se našalim: kada je poslednji put izmišljeno novo povrće? Da... tako sam i mislio.
Čak i oni pravi, iskreni članci koji bi mogli biti od pomoći vežbačima koji ne koriste steroide, izgubljeni su u senzacionalističkom materijalu namenjenom korisnicima steroida i naivnima. Zato ni početnici ni iskusniji vežbači iz svega toga ne mogu da odrede šta je ono što bi im najbolje odgovaralo a šta ne... a ako autor teksta specifično ne naglasi da su njegovi saveti namenjeni vežbačima koji ne koriste steroide, onda i nisu. Sećam se članka iz bodibilding magazina s početka devedesetih. U programima tadašnjeg vrhunskog šampiona (Vince Taylor) nalazili su se i oni od po 70 serija po mišićnoj grupi – na jednom treningu! A autor je samo, kao potpuno podrazumevajući podatak, napomenuo da je potrebno „hraniti se dobro“, a najvažnije je „naporno trenirati“. U jednom članku, tadašnji Mr Olimpija je čak naveo i svoj tačan jelovnik za razvoj mišićne mase. Na hartiji, plan je delovao sasvim ostvarivo, i nekoilko nas je odlučilo da ga se nekoliko meseci i pridržava. Niko, razume se, nije ostvario napredak ni približan Mr Olimpiji. Svim tim člancima, naravno, po pravilu nedostaje onaj ključni podatak – da je, bez obzira na trening i ishranu, za razvoj muskulature tog kalibra neophodno uzimati steroide. Trening za početnike je još specifičniji slučaj, jer 99% onoga u magazinima i na internetu nije za početnike.
Sledeća stvar: niko od nas nije Ronnie Coleman, Jay Cutler, Nick Walker, Arnold, ili bilo ko drugi. Stvari koje oni rade svojim telima uništile bi naša. Zašto? Jer svi oni su uzimali, ili uzimaju, toliko supstanci mesečno da bi imali preko 100 kilograma mišića i bili oguljeni čak i da ne dižu ništa teže od bočica sa tabletama. Malo preterujem, ali ako ste pogledali kako treniraju neki od vrhunskih profesionalnih bodibildera, pa čak i momci koji koriste steroide u vašoj teretani, možete iznenađeno – i razočarano – shvatiti da ne treniraju ozbiljnije i jače od vas. Jedan od razloga je što steroidi obavljaju posao i u velikoj meri nadomeštaju potrebu za žestokim radom. Drugi je što steroidi čine mišiće jačim, ali ne doprinose snazi zglobova, pa neki od korisnika steroida više ni ne mogu da vežbaju žestoko. Istina je da svako od nas ima toliko zajedničkog sa prosečnim profesionalnim bodibilderom koliko i sa – gorilom. Ne preterujem: vrhunski profesionalci godišnje troše i preko 90000 dolara na steroide i druge supstance. Kako naša tela, sa svojim prirodnim nivoima hormona, mogu da se mere sa tim? Žao mi je što nekom probijam ružičasti mehur od sapunice, ali bolje da se otreznite i probudite SADA, pre no što bude suviše kasno i potrošite godine gubeći vreme na biceps program Phila Heatha. Znam šta govorim, jer desilo se i meni – više od decenije sam sledio programe korisnika steroida.
Pristupi treningu vežbača koji vežbaju prirodno i korisnika steroida su veoma specifični i različiti. Ljudi različite građe takođe zahtevaju različite pristupe treningu (pogotovo takozvani „hardgejneri“, oni koji teško dobijaju na mišićnoj masi). Ako želite da vežbate bez steroida i hormona, ugledajte se na one koji su trenirali ili još uvek vežbaju bez stimulativnih sredstava: trenutne šampione kao što su Dave Goodin, Tony Montalbano i Jon Harris, i legende bodibildinga poput Stevea Reevsa, Rega Parka, Johna Grimeka ili Clancyja Rossa. Mislite da oni nisu bili (ili nisu) tako veliki? U odnosu na Ronnieja Colemana, i nisu. Ali pogledajte fotografije nekog od njih i recite mi koliko ste daleko od toga. Dostignite njihov nivo, ili mu se barem primaknite – i izgledaćete fantastično.
I konačno: imajte veliku zadršku prema osobama na internet forumima koji postuju pod lažnim imenima i koriste profesionalne bodibildere ili likove iz stripova ili filmova za fotografije avatara. Ako neko na forumu sebe zove bombastičnim imenom i koristi lažnu profilnu fotografiju, a deli savete ili nešto tvrdi, verovatno je slabiji i u lošijoj formi od vas. To što je neko postavio 1000 postova na forumu ga automatski ne kvalifikuje da se naziva ekspertom. Kad biste uživo videli nekog od tih eksperata, silno biste se iznenadili. Zbog čega izbegavaju da postave sosptvene fotografije ili kažu prava imena? Ako bi to učinili, više ih niko ne bi shvatao ozbiljno.
Pouka čitave priče je: ne dozvolite da vas zavede 99% onoga što čitate na internetu, u magazinima ili knjigama. Budite obazrivi povodom toga čiji savet ćete ozbiljno shvatiti. Uspeh (ili neuspeh) vašeg treninga zavisi od toga. Čitajte članke o vežbanju i gledajte video snimke. Ali ne zaboravite da je ubedljivo najveći deo njih tu samo za vašu zabavu i, kao u slučaju onih fotografija iz Karate bildera, motivaciju da prionete na trening – ali ne bilo kako, svakako ne sa po 40, 50 i više serija po mišćnoj partiji. Ne trošite vreme i snagu na ono što vam ne treba. Nema prečice do dolaska u formu. Postoje jednostavni načini, ali oni nisu i laki. Potrebna je posvećenost i rad. Biti zdrav i izgledati dobro je životni stil. A kad dostignete formu, morate i dalje raditi na njoj ili ćete je izgubiti. I BUM – to je ta velika tajna!
