Svetsko prvenstvo u benč presu i powerliftingu u WPC (World Powerlifting Comitee) je ove godine održano u Rigi, Litvanija. Za 5 dana, koliko je trajalo takmičenje, okupilo se 673 takmičara iz 31 zemlje. To je do sada najbrojnije takmičenje na kojem sam učestvovao! Bilo je fenomenalno, ali da krenemo redom...
12. novembra smo krenuli autobusom iz Budimpešte na put dug oko 1600km. Išli smo organizovano sa mađarskom reprezentacijom, nas 45, od kojih nisu bili svi takmičari, nego su tu bili i predsednik mađarskog saveza Freiman Šandor i sudije i pomagači. Planirali smo da će naš put trajati oko 20 sati, što se na kraju odužilo na 30. Prava noćna mora! Mađarsku smo prošli brzo, ali... Kad smo stigli u Slovačku, posle Bratislave, autoput je bio kao kod nas seoski put, tresao se ceo bus... Ko je imao problema sa kamenjem u bubrezima, više ga nije imao :-) Ovaj deo puta je i to rešio! Kad smo stigli u Češku malo bolja situacija. U Poljskoj nas je čekala prvo veće iznenađenje-nije bilo autoputa! Išlo se kroz gradove i sela, što nam je dodatno otežalo put! Pošto put nije ličio na autoput šoferi su mislili da ovde ne treba kupiti vinjetu za autoput... Posle samo 100km provedenih na poljskim putevima, udarili smo u nešto. U prvom trenutku nismo znali u čemu je problem, šta je to puklo, jer je već pao mrak pa smo pokušavali da spavamo. Kad smo izašli iz autobusa videli smo da smo udarili u jelena. Jelen je na licu mesta ostao mrtav, a autobusu je slomio maglenku i odvojio jedan deo spojlera. Nakon prvog šoka i male pauze krenuli smo dalje. Stigli smo do Varšave gde smo morali ići kroz grad. Čim smo izašli iz grada, nismo prošli ni 100km začuo se jedan ogroman prasak, negde ispod mog sedišta. Ne moram da vam kažem kako sam se odmah razbudio! Pukla je zadnja guma... Kad smo izašli videli smo da je spoljašnja, što je bila bolja vest, jer su to vozači lakše mogli da zamene. To nas je koštalo dodatnih 1,5h kašnjenja. Čim smo završili sa menjanjem gume, nismo prošli ni 20km zaustavila nas je policija. Mislili smo da je zbog slomljene maglenke, ali na kraju se ispostavilo da su nas zaustavili zbog toga što nismo imali vinjetu za autoput. Posle pola sata cenkanja stigli smo do 100 eura kazne, što smo im dali i krenuli dalje! Najzad, negde oko 5 sati popodne u nedelju 13. novembra stigli smo na mesto takmičenja. Morali smo da žurimo, jer je merenje za one koji su se takmičili u benč presu (raw) moralo da bude završeno do 18h. Sreća pa se nisu svi takmičili raw, nego su se neki takmičili i u opremi, ali, ipak, jedva stigosmo svi da se izmerimo u zadatom roku. Posle merenja kratak obilazak mesta takmičenja, nakon čega smo se uputili prema hotelu. Kad smo se svi smestili bilo je već 20h, pa smo brzo pitali na recepciji gde je najbliži restoran gde se može mnogo, a jeftino jesti!
Nismo hteli u hotelu, jer smo čuli da su dosta skupi. Nakon večere brzo tuširanje i spavanje. Ujutru je takmičenje počelo u 9h. Nas nekolicina teškaša smo odlučili da krenemo u sportski centar tek oko 12 sati, a da do tada malo odmorimo. Za doručak je bio švedski sto u hotelu (to je bilo u ceni), pošteno smo se najeli, jer nam je bilo rečeno da će moja kategorija (do 125kg) biti negde oko 17h. Čim smo stigli u sportski centar, videli smo da su one kategorije koje su ispred nas, i koje su trebale da završe, nisu ni počele, pa smo shvatili da će i naša kategorija da kasni. Na kraju smo stigli na red oko 23h uveče, izmoreni maksimalno. Pre odlaska na Svetsko, planirao sam da krenem prvi pokušaj sa sigurnih 200kg, pa 210 pa ako sve bude po planu, treći pokušaj 220kg, ali zbog putovanja i čekanja celog dana (a i jedva smo nešto i jeli, jer nismo znali kad ćemo stići na red) odlučio sam da počnem sa 190kg, pa 205kg i 215kg.
Nakon što sam jako lagano gurnuo tih 190kg, ponesen tim optimizmom, odlučujem da teg stavim na 210kg što na kraju zbog grčeva u leđima nisam uspeo da dignem. Tolike grčeve sam imao u leđima da su me posle trećeg pokušaja pomagači odneli sa klupe, nisam mogao da mrdnem. To je sigurno bilo i zbog manjka vode i zbog toga što je klupa bila jako niska, što meni, svakako, nije odgovaralo, ali, kako jedan moj drug kaže, bila je niska za sve nas, ne samo za mene. Tako ja završih sa podignutih 190kg, što je za mene bilo razočaravajuće, jer ispod 200kg nisam dizao već godinama. Pomalo me bilo i sramota, ne zbog 6. mesta koje sam osvojio, nego zbog podignute težine. Ali, šta je - tu je, moram ići napred, neosvrćući se, i izvući iz ovog takmičenja pouku.
Put kući je prošao bez većih incidenta, jedino smo u Varšavi izgubili 2 sata, jer smo morali da prođemo kroz grad kad je bila najveća gužva. Krenuli smo nazad u noći između utorka i srede, odmah nakon proglašenja rezultata onih koji su se takmičili u opremi. Stigli smo u Budimpeštu za "rekordnih" 28 sati, oko jedan sat posle ponoći, gde sam ja morao čekati svoj voz dodatnih 3 sata, jer sam u 4 sata ujutru u četvrtak imao prevoz kući...
Mogu vam reći da čekanje na -5 napolju nije baš prijalo, pogotovo što sam bio tako umoran. Kući, u Bačku Topolu, stigao sam oko 8:30h ujutru, pa sam odmah legao da spavam, jer me sutradan čekao odlazak na posao.
Sad će uslediti malo aktivne pauze (vežbe sa manjim opterećenjem i intenzitetom) i, posle Nove godine, pripreme za sledeću godinu, da ostvarim što bolje rezultate.
Želeo bih da se zahvalim celom Pansport timu, koji su mi jako mnogo pomogli, kao i opštini Bačka Topola.
