U zadnje vreme pogotovo u zadnjih godinu-dve često čujem kako mi kažu ljudi u teretani, i van nje, kako sam se smanjio, aludirajući na to da sam manji nego što sam bio kad sam se takmičio. Što je po meni i normalno. Ne treniram tim intenzitetom kao kad sam se takmičio jer nema potrebe, ne jedem toliko jer opet nema potrebe. Sada vežbam 3-5 puta nedeljno, zavisno od volje i od toga koliko sam odmoran. Jedem toliko da sa tim treninzima izgledam solidno i osećam se dobro u svojoj koži. Ni Usain Bolt ne može u ovom trenutku da istrči na 100m onih neverovatnih 9.58 sekundi koju je istrčao pre skoro 13 godina u avgustu 2009 godine. Ni Ronaldinjo ne igra više tako vešto kao što je igrao kao kad je bio u super formi, ni Roni Koleman ne izgleda kao kad je bio u najboljim godinama, niti Jay Cutler, kao ni Arnold Švarceneger, koji uprkos svojim godinama izgleda extra. I mogao bih da nabrajam nikad ne bi bilo kraja. Kao što i svaki predmet ima rok trajanja tako i sportska karijera pogotovo takmičarska ima svoj rok trajanja. Ja ću do kraja života da dižem tegove, samo su sada ciljevi i prioriteti drugačiji nego kao kada sam se takmičio i osvajao svetska prvenstva.
Znao sam za to, i uvek sam bio mišljenja da ja neću biti jedan od onih koji će se sa 50,60,70 + godina takmičiti, mada i takvim ljudima kapa do poda, ali ja neću biti takav. Odlučio sam na početku svoje takmičarske karijere da ću na vrhuncu svoje karijere prestati sa takmičarskim sportom. To znači kada budem osvojio šta sam sve planirao i uživao u tome.
Život je hteo malo drugačije, ali ipak mislim da sam uradio ispravnu stvar. Svoju takmičarsku karijeru sam hteo završiti 2015.godine nakon osvojene četvrte titule prvaka Sveta, nakon osvojene druge titule prvaka Evrope i nakon oborenog Svetskog rekorda. To sam sve uspeo u jednoj godini. I ranije sam postizao svetski rekord, i ranije sam osvojio i Evropsko i Svetsko Prvenstvo, ali nikad u jednoj godini i napokon 2015.godine se sve to poklopilo. Međutim pre nego što sam i zvanično hteo objaviti prestanak svoje takmičarske karijere desila mi se strašna automobilska nesreća gde sam jedva ostao živ. Doktori mi nisu dali ni 1% šanse da ću preživeti tako težak udes, ali na svu sreću ja i moj anđeo čuvar nismo tako mislili i vratili smo se da završimo posao. Pošto su odmah u bolnici rekli da najverovatnije neću moći da pomeram levu ruku, a ja levoruk, dolazim do odluke da ću pokazati svima da ću ja još ići na Svetsko prvenstvo i dići 200kg u benču. Ne znam kad, ali ću uspeti sigurno!I tako je i bilo. Jeste da mi je bilo potrebno 4 godina da stignem do 200kg ali sam uspeo u tome i osvojio petu titulu Svetskog Prvaka u benč presu. Međutim tokom priprema sam naišao na mnogo više poteškoća nego ranije ikada a moram priznati da su mi te pripreme i teško pale, ali pošto sam obećao održao sam reč. Ali odmah nakon tog takmičenja sam najavio da se povlačim iz takmičarskog sporta. Naravno ostajem uz svoj voljeni sport kao trener,sudija međunarodnog ranga i kao neko ko na rekreativan način i dalje vežba. Sada ne dižem +200kg nego „samo“ 170-180 na max ponavljanje a na 6 ponavljanja zavisno od trenutne forme, radim sa 150-160 kg,mada mi sad više nije cilj podignuta težina nego da se dobro osećam u svojoj koži.
Ovo sam sve naveo kao primer jer smatram da ljudi koji se bave takmičarskim sportom moraju imati plan B tojest šta će raditi ako ne mogu više da se takmiče u svom voljenom sportu. Tokom svoje karijere sreo sam puno ljudi po celom svetu i video sam mnoge sportiste koji se nisu snašli posle povlačenja i imali probleme. Neko je počeo da pije, neko je koristio droge itd .Nisu svi mogli da se naviknu na tu prazninu koju su osetili kada su prestali sa takmičarskim sportom. Jer recimo ako to radiš 15-20 godina dan za danom i odjednom to prestane onda čovek ne zna šta će sa samim sobom. Tu mnogo mogu da pomognu porodica (kao i u mom slučaju na čemu sam im do neba zahvalan!!!!), prijatelji, okruženje itd...Jako je važno imati nekog u tim trenucima. To bih mogao da uporedim sa čovekom koji posle 40 godina rada ode u penziju. Nema više onih svakodnevnih malih stvari na koje je čovek navikao. Osećaćete se nepotrebnim/viškom.
Druga stvar koja isto ovako teško može da padne kada se povredite i onda naglo morate prestati da se bavite sportom. Ja sam imao tu sreću da sam mogao nastaviti, jeste da je bilo veoma teško i skoro osim mene niko nije verovao u mene, ali sam ipak uradio. Ali ima povrede iz kojih stvarno nema više povratka. Zato je najbolje unapred znati/planirati šta ćete raditi u tim/takvim slučajevima. To kažem da biste lakše uspeli prebroditi sve ovo, jer povlačenje kao povlačenje nije lako, pogotovo ne ako se završi na način na koji ti nisi hteo.
Ako nemaš nikoga da ti pomogne ni porodicu ni prijatelje onda slobodno potraži stručnu pomoć,štaviše to bih ti svakako preporučio jer je i meni to mnogo pomoglo da lakše prebrodim prepreke.
Pošto imam sina od 16 godina veoma mi je važno da i njemu pokažem pozitivan primer, gde se on može ugledati na mene i to ne zbog mojih sportskih rezultata nego zbog toga što sam uspeo da ostanem čovek u svakom trenutku svog života. To da li će se on baviti ovim sportom mi uopšte nije važno, samo mi je važno da se bavi bilo kojim sportom i ja ću mu pružiti svoju maximalnu podršku!
