Zrenjaninski biciklistički tandem Papić i dalje obilazi Evropu...
“Svojim načinom života promovišemo amaterski sport, pre svega, kao kulturu zdravog načina života. Ovim izborom načina putovanja spojili smo turistički i sportski vid korišćenja aktivnog godišnjeg odmora. Na svojim putovanjima predstavljamo svoju zemlju, našu kulturu u drugačijem, pozitivnijem svetlu u odnosu na viđenje koje su Evropljani i svet dobijali iz Srbije i o Srbiji. Putujući biciklima do sada smo obišli 16 evropskih zemalja, okupali se u 7 mora i prešli, isključivo biciklima, preko 15000 km, neračunajući trenažni period u toku godine, biciklističke akcije i maratone, gde, takođe, rado učestvujemo.” - rekao nam je bračni par Papić,i nastavili:
“Prethodnih godina putovali smo biciklima i obilazili:
- 2005. Srbiju
- 2007. od Zrenjanina do Litohora u Grčkoj; penjali na Olimp osvojili Mitikas i natrag se vratili biciklima
- 2008. od Ulma u Nemačkoj do Konstance u Rumuniji prateći tok Dunava obišli smo svih 6 dunavskih zemalja
- 2009. od Zrenjanina preko Mađarske celom dužinom zemlje kroz Sloveniju, Italiju do Napulja, preko Apenina do Barija, trajektom do Bara i natrag kroz Crnu Goru i Srbiju do Zrenjanina
- 2010. od Barselone obalom Sredozemnog mora kroz Španiju, Francusku, Italiju, preko Slovenije i Mađarske natrag do Zrenjanina. Do Barselone prebacili smo se avionom sa kompletnom opremom.
- 2011. od Ajdhovena u Holandiji ( avionom prebacili opremu i leteli ) zatim kroz Holandiju, Belgiju, Francusku do Marseja; zatim smo obišli ostrva Korziku i Sardiniju, trajektom do Napulja, biciklima preko Apenina do Barija, trajektom do Bara i natrag kući u Zrenjanin.”
Jača polovina Papić dua, Raša Papić je dugogodišnji sportista koji se vrlo uspešno bavi različitim sportovima. Od bavljenja košarkom krajem '70. i '80. , preko maratonskog trčanja, planinarenja i planinskog trčanja do biciklizma. Košarku je igrao u nižim kategorijama KK ,,Kombinat“ kao kadet i junior. Na kadetskom prvenstvu Jugoslavije u Splitu osvojio je sa košarkašima ,,Kombinata“ treće mesto. Kao senior aktivno je igrao u KK ,,Mašinac“ iz Zrenjanina. Put od Jadranskog mora prešao je biciklom dva puta (1990. – te i 1999. godine) a jednom i pešice od Zrenjanina do Budve 1995. godine za dvanaest dana. Supruga ga prati u trčanju, zajedno planinare a prehodnih godina i ,,pedaliraju“ po Evropi. Radomir, Raša, Papić rođen je 1958. godine. Zaposlen je u ,, NIS Gazprom Neft“ blok ( istraživanja i proizvodnje) pogon ,,Srednji Banat“ na poslovima vođe smene u pogonu SNGS Rusanda – Melenci.
Gospođa Jelena Papić, rođena Kovačević, 1959. je godište i zaposlena u Predškolskoj Ustanovi Zrenjanin na poslovima vaspitačica.
Ovaj mesvakidašnji bračni par ima dva sina - Srđana i Ivana.
Prethodna godina na biciklima
Predhodne godine za 34 dana, od 14.jula do 16.avgusta, prešli su 3031 km. Obilazak Evrope obuhvata preko 6000 km od čega su polovinu prešli biciklima, a ostatak avionom, trajektima i vozom.
“Krenuli smo biciklima od Zrenjanina do beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“. Avionom smo se prebacili zajedno sa kompletnom opremom do Ajdhovena u Holandiji. Znači početna tačka ove biciklijade je Ajdhoven. Utrecht zatim Amsterdam, Hag, Ševeningen na Severnom moru, Roterdam, Breda. Potom nastavljamo ka Belgiji prolazeći kroz Antverpen, Brisel, Mons da bi sa severoistoka ušli u Francusku. Put nas dalje vodi kroz Cambrai, Sent Qventin, Senlis, Paris, Corbeil, Melvn, Montargis, dolinom Loare kroz Briare Nevers, Roanne, St Etienne a zatim dolinom Rone kroz Valence, Orange, Avignon, Marles do Marseja. Iz Marseja trajektom prelazimo ( 12 sati puta ) na Korziku u Bastiv. Nastavljamo biciklima celom duzinom istočne obale Korzike preko Porto Vecchia do Bonifacia. Trajektom prelazimo na Sardiniju do Santa Tereze i ulazimo u Italiju. Sada vozimo bicikle zapadnom obalom Sardinije kroz Sassari, Alghero, Bosa, Oristano do Cagliarija. Planirali smo i obilazak Sicilije ali posto narednih desetak dana nije bilo slobodnih mesta na trajektu rešili smo da sa Sicilije u Napulj. Narednih 17,5 sati proveli smo ploveći Tirenskim morem do Italijanskog kopna. Ponovo smo nastavili sa pedaliranjem od Napulja preko Pompeje ispod Vezuva, kroz Salerno, Eboli i preko Apenina, Potenze, pa Altmure do Barija. Na trajektu za Bar ( narednih 12 sati ) rešili smo da se do Beograda prevezemo vozom, pošto smo već bili u vremenskom tesnacu. Godišnji odmori su nam isticali, a deonicu puta kroz Crnu Goru i Srbiju smo prelazili u više navrata prethodnih godina.
Od Beograda do Zrenjanina vozili smo ponovo bicikle tako da smo i kroz Srbiju prešli 178 km.”
Na biciklima kroz Evropu prešli smo:
- kroz Holandiju 510 km
- Belgiju 198 km
- Francusku 1469 km
- Italiju 676 km
- Srbiju 178 km
Karakteristike putovanja – oprema, noćenje, obilasci
“Na biciklima nosimo kompletnu opremu za noćenje, minimum garderobe, neophodan alat za sitne popravke, rezervne gume, pribor za higijenu, paketić sa lekovima, pribor za prvu pomoć i knjige ( 4 kom. ). Mape to jest biciklističke karte u zemljama kroz koje prolazimo. Stara izreka kaže ,,Mapu čitaj i meštana pitaj”, pa je se savesno pridržavamo. Putni navigator još uvek nemamo. Hranom se uglavnom snadbevamo po marketima. Kupimo potrebnu količinu hrane za jedan do dva obroka kao i vodu, sto ponekad u nekim manje naseljenim predelima može da predstavlja problem. Naime na ostrvima i na jugu Italije prolazili smo kroz nenaseljene predele. Na nekim deonicama puta i do 40 km dužine nema nijednog naselja, niti ugostiteljskog objekta kao ni benzinske pumpe, što otežava putovanje biciklima i na visokim temperaturama. Ne možemo mnogo da nosimo, a nemamo gde da obnovimo zalihe. Najveći problem je ipak nedostatak vode za piće. Nosimo minimum gotovine i sve plaćamo platnim karicama što se tiče finansija. Inače sva svoja putovanja sami finansiramo iako imamo priličnih troškova: od obnavljanja opreme, reparacije bicikla, prenoćišta, hrane, do prevoza ( trajekti i avion ove godine ).
Noćimo uglavnom u šatoru, ukoliko je toplo, a ako postoje uslovi za to i pod vedrim nebom na podmetačima, u vrećama ( ,,Hotel sa million zvezdica” ).
Prethodne godine prve dve nedelje puta na severu nas je pratilo loše vreme. Niske temperature od 10 C do 15 C a i konstantna celodnevna kiša i promenljiv jak vetar su nas usporavali i onemogućavali da pređemo planiranu kilometražu. Inače zadržali smo ustaljenu praksu, koja se iskustveno pokazala dobrom i prelazili dnevno prosečno 100 km.
Par dana smo izgubili čekajući da prestane kiša ili pak u iščekivanju trajekta. Putujući na naš način ne može sve do tančina da se isplanira. Uvek na polasku imamo utvrđenu maršutu, šta treba obići i videti, poštujemo planiranih 100 km, nakon čega tražimo prenoćište a sve ostalo: hrana, mesta za dnevni odmor, susreti, teškoće na putu, kvarovi na biciklima, metereološko vreme, mesto za noćenje je nepredvidivo. U hodu se rešavaju problemi što je deo avanture i čar putovanja biciklima.
Aktivan odnor, mnogo novih poznansatva, nesvakidašnje iskustvo
Kroz aktivan odmor spojili smo i sportski i turistički vid putovanja. Svaki naš dan predstavlja avanturu. Upoznajemo nove predele, ljude; susrećemo se sa raznovrsnim poteškoćama od gumi – defekta, pucanja žbica na točkovima; kiša obilni pljuskovi i jak vetar uz obalu severnog mora do tropskih vrućina preko 45 C na Korzici, Sardiniji i jugu Italije; bliski susreti sa životinjama poput zmija, divljih svinja, srndaća, pasa lutalica; državni praznik u Belgiji i dvokratno radno vreme u Italiji; pogrešan izbor prenoćišta donosi nevolje noću i ometa toliko potreban i iščekivan san.Upoznali smo mnogo ljudi, ostvarili divna prijateljstva i kontakte. Generalno ljudi su predusretljivi, gostoljubivi, ljubazni, oduševljeni našim putovanjem žele da pomognu, interesuju se za detalje puta. U Holandiji odlično govore engleski, dok u ostalim zemljama manje, iako uglavnom razumeju ono što pitamo, Francuzi i Italijani govore isključivo svojim jezicima.
Daju uputstva za traženi put, mesto gde se nalazi market, servis za popravku bicikala... U Holandiji zaista svi voze bicikle: svi uzrasti od dece predškolskog uzrasta, do bakica i dekica. Postoje mreže biciklističkih staza po naseljenim mestima kao i van njih – između gradova. Ono što nas je začudilo da Holanđani voze samo u lokalu bicikle, sto znači samo po naseljenim mestima i tridesetak do pedesetak km po okolini. Mali broj ljudi, uglavnom stranaca, smo sretali da voze stotine i hiljde km kao i mi. Za mesec dana provedenih na putu, u špicu turističke sezone i privlačnim destinacijama sreli smo samo desetak parova.
Iz navedenih razloga ljudi čak i biciklisti koje smo pitali za put do narednog grada ne znaju. Ljudi putuju kolima sve duže deonice i to auto – putem a biciklisti voze u lokalu. Tako da za sporedne asfaltne puteve i ne znaju. Znači u Holandiji smo vozili isključivo po biciklističkim stazama. U Francuskoj dolinom Loare izvozali smo polovinu ture koja je poznata francuskim biciklistima od Nanta na Atlanskom okeanu do izvora Loare. Po ostaim zemljama kroz Belgiju, Francusku i Italiju vozili smo asfaltnim putevima za motorna vozila drugog reda. Putevi su vrlo frekventni tokom čitavog dana, što zahteva maksimalnu koncentraciju prilikom vožnje i nosi određen rizik. Spuštajući se niz planinske magistrale brzinom do 70 km, po klizavom putu ili oštećenom kolovozu izlažemo se opasnosti od mogućih padova. Trudimo se da vozimo veoma pažljivo u tim situacijama, držeći potrebno odstojanje, sa rukama na kočnicama konstantno do grča i trnjenja šaka i ruku.
U Pariz smo stigli 24. jula tačno na finiš ,,Tour de France“. Možemo se i pohvaliti da smo vozili deonice tur – a kao što je na pr. brdska etapa od Sent Etjena do vrha Col de la Republica na 1200 m nadmorske visine. Kod Trijumfalne kapije u Parizu dočekala nas je atmosfera navijačka, pobednička i euforija finala uopšte. Mnoštvo ljudi, proslava pobednika kroz ulice grada, Francusku tradicionalnu ljubav, poštovanje i naklonost ka biciklistima doživeli smo lično u samom Parizu i Francuskoj uopšte.
Prethodne godine na celom putu doživeli smo dosta raznovrsnih iskušenja u vidu problema ( koje smo uspešno rešavali ). Od lošeg vremena na početku puta, do problema sa trajektom na kraju. U Kaljari na Sardiniji stigli smo nešto pre 19 časova. Odjurili smo pravo do luke nadajući se da ćemo moći da kupimo karte za večernji trajekt za Siciliju. Vozili smo celoga dana po tropskoj vrućini uz kraće odmore za obroke. Toga dana prešli smo 120 km i nešto više do Kaljarija. Onako znojavi, zadihani, iscrpljeni, prašnjavi sa tragovima znoja i soli po licu i vratu uleteli smo lučku biletarnicu i obratili se na engleskom službenici na šalteru da želimo da kupimo karte za večernji trajekt. Pošto nije znala engleski jedva smo se sporazumeli i dobili obaveštenje da slobodnih mesta na trajektu za Siciliju nema do 19.08. a tada je bio 08.08. Šta cemo sada, kuda da idemo? Trebalo je razmisliti o drugim solucijama na Evropskom kontinentu i drugim mogućim prevoznim sredstvima – avion, na primer. Dok smo se dogovarali šalterska radnica postavila je natpis ,,ne radimo“ i otišla. Spustilo se veče. Kuda ćemo? Kampa nema u blizini, prvi je 15 km od grada, nepoznat grad. Pošli smo ka obali da pronađemo plažu i zaista uz more smo naišli na parkirane kamp – karove. To je bila prava stvar jer su u njima boravili, putovali, radeći na Sardiniji ljudi iz naših krajeva. Rešili smo isprva da pitamo da li je voda za piće i tuširanje, videvši česmu, kada se ispostavilo da su u kamo – karovima romske porodice iz Inđije.Upoznali smo se, zajedno prenoćili na obali mora i nakon par dana kupili karte za Napulj, kada su se ukazala slobodna mesta na trajektu. Naime ispostavilo se da ni u avionima nije bilo mesta za naredne dane, a takođe da ni ne postoje direktne linije iz Kaljarija za prostore bivše Jugoslavije. Proveli smo par divnih dana u Kaljariju, a upornost u iznalaženju rešenja bez panike se isplatila. Dobro smo upoznali lučku kapetaniju i šalterske radnike istrajno i uporno obilazeći biletarnice da bi našli bar neku kartu više za bilo koje mesto na italijanskom kopnu. Tako smo stigli do Napulja posle 17,5 sati.
Tražeći mesto za prenoćište između dva naselja na Korzici primetili smo da se nedaleko od puta prostirala lepa pokošena livada. Baš za nas kao poručena, okružena niskim rastinjem i žbunjem. Zaustavili smo se i ja sam pridržala bicikle, dok je Raša pošao u obilazak da nađe pogodno ravno mesto za šator. Iznenada iz žbunja je izletelo nešto nalik na krupnijeg psa, tamno smeđe boje skičeći protrčalo je kraj Raše ka drugom kraju livade. Nije ni stigao da se uplaši kada je shvatio da je u pitanju divlja svinja po kojima je Korzika poznata. Rešili smo da ipak nastavimo dalje, iako se spuštalo veče, u potrazi za prenoćištem, jer ni kampova nije bilo u blizini.
