You are here

Tinejdžeri u teretani

image

Prvi put ušao u teretanu sa 5 godina. Otac mi je bio takmičar, tako da sam proveo veći deo svog života okružen tegovima. I pored toga nisam krenuo sa treninzima u teretani sve do svoje trinaeste godine. Imao sam tu sreću da pored sebe imam iskusnog vežbača koji me je uputio kako pravilno da vežbam i kako da napredujem sa težinama.
Većina mladih momaka kreće sa treninzima samoinicijativno ili na nagovor društva koji podjednako ne umeju da treniraju kao i oni sami. Pored toga što ovakva praksa nema mnogo efekta na mišićni rast, može biti i opasna. Ovo pogotovo važi za situaciju ako ovi mladi momci slušaju savete on-line „stručnjaka“ koji seju pamet po forumima, a o svojim rezultatima nikada ne govore. (Moram napomenuti da na Pansport forumu to nije slučaj, jer savetuju zaista iskusni ljudi koji su i sami takmičari, kao Zoltan Kozma i Mirko Dimitrijević, ja sam nekadašnji takmičar, sadašnji trener...)Ne kažem da sam najiskusniji sportista ili trener, ali znam po nešto o treningu mladih vežbača. Prvo, krenuo sam da treniram jako mlad. Trenirao sam sa dvojicom juniora svojevremeno (od ’97. do 2000. godine) i radio sa mnogim mladim momcima koji su tek kretali sa treninzima u poslednjih 10 godina. Budući da sam radoznale prirode naučio sam par stvari koje treba da su primarne u treningu tinejdžera u teretani.

Prva stvar za koju se mladi vežbači uhvate su bućice i lat mašina. Trebalo bi da bude sasvim suprotno. Šipka i vratilo bi trebali biti osnovni deo njihovog treninga. Kad imam vežbača mlađeg od 16 godina i koji prvi put kreće da trenira sa tegovima, prvo testiram njegovu snagu na sklekovima, čučnjevima, zgibovima i propadanju na razboju i to sve bez dodatne težine.
U početku im sve to deluje smešno, ali posle nekoliko serija sklekova većina počne da se trese kao da vežbaju u Fukushimi za vreme zemljotresa. O čučnjevima da i ne pričam... Koliko ima loših izvedbi čučnjeva sa šipkom na leđima-duplo više je loših izvedbi čučnjeva „u prazno“.chuchanj
Kad smo već na temi čučnjeva, hoću da naglasim da vežbači mlađi od 16 godina ne bi trebalo da izvode čučanj sa velikim teretom ukoliko nisu baš napredni za svoje godine. Recimo da nikada kod ovako mladih vežbača ne bi išao sa više od telesne težine vežbača. Međutim, i pre nego što krenemo sa podizanjem težine na čučnju prvo ih treba savladati bez težine. Danas nije nikakvo čudo da ovako mladi vežbači pokažu razne deformitete kičme, skraćene zadnje lože i druge ometajuće faktore koji mogu da im smetaju u treningu. Upravo iz tog razloga je bitno krenuti sa vežbama bez opterećenja i naučiti pravilnu tehniku izvođenja vežbe pre nego što se šipka stavi na leđa. Ukoliko postoje određeni deformiteti treba ih prvo minimizovati korektivnim vežbama, pre nego što se krene sa ozbiljnim vežbanjem.
Rezime bi bio da mladi vežbači prvo savladaju svoju telesnu težinu, a tek onda da krenu sa treningom sa dodatnim opterećenjem.

Druga stvar koja je karakteristična za ovako mlade vežbače je ignorisanje zagrevanja. Ovde posebno krivim profesore fizičkog vaspitanja koji nikada nisu naučili kako da dopru do svojih učenika i zainteresuju ih za to što se dešava sa njihovim telima dok vežbaju.
Svi znate scenario gde „profa“ dolazi u fiskulturnu salu i najavi zagrevanje i ako neko zabušava ima da radi sklekove ili da trči krugove dok se ostali dele u timove za basketa ili odbojku. Ponižavajuće je i smara, a i stvara traume svim potencijalnim vežbačima u teretani. Ovi klnci će da uđu u teretanu i videti tamo neku masu kako gura tegove, reži, znoji se, i povrh svega tu će se naći i par devojčica utegnitih u helanke tesnije od omotača na viršli, i oni tu treba da se zagrevaju tipa „beri grožđe – čupaj travu“. Ma da... Oni će kao i svaki „pravi muškarac“ odmah da legnu na bench press i da ispucaju koja god se kilaža u tom trenutku nalazi na šipci. Sve dok se jednog dana ne pojavi onaj bol u prednjem delu ramena. Ispočetka se pojavljuje samo posle treninga, onda i pre i posle, ali prođe kad se zagreje dok na kraju ne pređe u hroničan bol zbog kojeg ruka ne može da se podigne ni toliko da se dohvati četkica za zube.

Ovo je trenutak gde većina otkrije čudo sportskih lekara i dugog, a i bolnog puta ka oporavku.

Moj iskren savet je da se oslobodite kompleksa i da naučite da je pravilno zagrevanje osnova svakog treninga. Inače to što se vežbači u teretani ne zagrevaju je fenomen izolovan samo u bodybuilding-u, svi ostali sportovi podrazumevaju zagrevanje kao osnov uvoda u trening. Samo što u svakom drugom sportu nije sramota pitati trenera kako se pravilno trenira...

cincinnati_vegetarianPoslednje o čemu mladi vežbači ne vode računa je ishrana. Ovaj sport zahteva dobru ishranu, bilo da vam je 14 ili 44 godine. Ukoliko želite da vidite brze rezultate, onda se to može postići samo uz dobru ishranu. Ja sam ovo pravilo naučio na teži način, tako što nisam vodio računa o tome šta jedem, ali vremenom sam shvatio da se rezultati ne postižu bez organizacije za stolom.

Prednost mladih vežbača je hormonalni balans u njihovom telu koji se ponaša isto kao da su na steroidima. Nivo testosterona, hormona rasta i ostalih hormona je već prirodno povišen i stvara idealnu okolinu za napredovanje u mišićnoj masi. Ukoliko tinejdžer ne napreduje u teretani postoje samo dva razloga:
-Ili ne jede dovoljno
-ili ne jede dovoljno.
Ko god tvrdi da jede mnogo, a ne dobija ni kilogram najverovatnije ne govori istinu. Ukoliko vežbač stvarno jede mnogo i dalje ne dobija mišićnu masu, onda je verovatno birao pogrešan sport. Maraton bi verovatno bio mnogo bolji izbor...

Moj savet za sve vas koji krećete u teretanu u isto vreme kad krećete u srednju školu je da ubacite još jedan predmet koji se zove teorija treninga i ishrane u bodybuildingu i da provedete jedan sat dnevno čitajući na ovu temu. Obrazujte se malo, savladajte vežbe bez dodatnog opterećenja i zagrevajte se pre svakog treninga za Boga miloga :-)

Alen_profile_pic_copy

Branka Patić Macan
urednik