Životinjski svet na planeti datira od pre više od 345 miliona (po nekim procenama, i 400 miliona) godina. Od tog doba, sva živa stvorenja su radila samo jedno: pokretala se i podizala težinu sopstvenog tela, kao i slobodna opterećenja predmeta u prirodi, nasuprot sili gravitacije. To je ono za šta su nam tela predviđena: za šta su evoluirala milionima godina. Iz te perspektive, jasno je da niko neće osmisliti mašinu koja bolje upošljava telo od načina na koji je to diktirala evolucija.
Proizvođači mašina za vežbanje nastoje da vas, mnoštvom „naučnih“ argumenata, ubede da su mašine bolje. Ali količina anaboličkih (gradivnih) hormona koje telo luči kao odgovor na vežbanje mašinama ne može se porediti sa bujicom takvih hormona koja je odgovor na osnovne vežbe slobodnim opterećenjem. A podsticaj lučenju gradivnih hormona nipošto se ne sme smatrati nebitnim – upravo on je odgovor evolucije na izazove upućene telu (i to čitavom telu, a ne izdvojenim mišićima). I zato nije slučajno što upravo vežbe koje se odvajkada smatraju najproduktivnijim (čučnjevi, mrtvo dizanje, različiti potisci i veslanja, kao i zgibovi) najviše podstiču testosteron i hormon rasta.
Uprkos agresivnoj promociji od strane industrije mašina za vežbanje, nema ozbiljne naučne studije koja potvrđuje njihovu veću korist u odnosu na slobodno opterećenje. U stvari, sve studije na koje nailazimo ukazuju na suprotno. Sam čin podizanja „nevođenog“ („slobodnog“) opterećenja angažuje više mišićnih vlakana u odnosu na isti pokret „vođen“ putanjom mašine. Zgibovi sopstvenim telom, po rezultatima MRI analiza, angažuju mnogo više mišićih vlakana od povlačenja sajle na lat mašini. Čučanj slobodnim opterećenjem je za trećinu efikasniji od čučnja na Smith mašini – koja u najboljem slučaju dostiže tek 60% efikasnosti pravog čučnja. Razlog je logičan – mašine svode trening sa tri prostorne dimenzije na samo dve. Dok vas pri čučnju na mašini sama konstrukcija sprave vodi striktno gore-dole, kod pravog čučnja telo je prinuđeno da se stabilizuje i u trećoj ravni i odupire se uvrtanju u prostoru – jer nema ničega što bi ga „vodilo“ i čuvalo. Zato mora da angažuje mnoštvo mišića koje Smith (i druge mašine) uopšte na angažuju, pa onaj ko se hvali velikim opterećenjima koje podiže na mašini ne može ni približan deo te snage da prenese na pravu, „3D“ vežbu.
Ono što mašine čini privlačnim, zajedno s „naučno“ zvučećim argumentima, je jednostavno učenje kako se koriste i udobnost pri korišćenju. Ali – i to ogromno ALI – jednostavnost i udobnost NE grade mišiće. I druga stvar: koliko je bitno što je nešto lako za učenje ako u stvari nije ni vredno da se nauči? Za učenje vežbi sa slobodnim opterećenjem potrebno je više vremena i pažnje, ali kad ih naučite pružiće mnogo više rezultata.
Fitnes industrija obrće milijarde. Mašine za vežbanje su skupe, a zauzimaju manje prostora od slobodnih tegova. Atrhur Jones, čuveni tvorac linije Nautilus mašina, imao je filozofiju „dovedite ljude, izvedite ljude“, što je značilo: napunite teretanu mašinama kako bi što više ljudi moglo da ih koristi istovremeno – i tako povećajte broj vežbača koji plaćaju članarinu. Ali niko ko je razvio telo na prirodan način, bez steroida, nije to učinio menjajući slobodno opterećenje mašinama.
Legandarni trener Vince Gironda je jednostavno izrazio veliku mudrost: „Što više znate o vežbanju, treba vam manje komplikovana oprema.“ Reg Park, jedan od najpoznatijih bodibildera iz šezdesetih, dodaje: „Jednoručni i dvoručni tegovi, i šipka za zgibove... Mnogo ljudi misli ’Moram imati ovo, moram imati ono’, ali sve to je, iskreno, s..nje.“
Nakon svega toga, naizgled idem protiv sebe kad kažem da neke od mašina mogu naći mesto u treningu. Ali početnici, bez iskustva i stvarnog razumevanja, zaista ništa neće izvući iz njih. Mnogo sigurniji put je da ih sasvim izbegavaju sve dok ne postanu dovoljno napredni da donesu sopstveni sud. Rich Gaspari, šampion s kraja osamdesetih, je to rečito objasnio rekavši kako prvih nekoliko godina treninga nije ni prilazio mašinama – svu energiju je ulagao u izgradnju snage i mišićne mase korišćenjem osnovnih vežbi sa slobodnim opterećenjem. Tek potom, kad je dostigao zavidan nivo mišićne mase i snage, posvetio se njenom definisanju i oblikovanju koristeći neke od mašina. Najveći broj srednje iskusnih i naprednih vežbača (a pogotovo početnika) će iskustvom neminovno shvatiti da su za najveći i najbrži prirast mišićne mase slobodni tegovi ubedljivo nadmoćni. Ukoliko niste izuzetno napredni, oporavljate se od povrede koja vam ograničava pokretljivost, ili koristite anaboličke steroide (u tom slučaju, skoro da možete vežbati kako hoćete), stavite mašine na začelje liste prioriteta.
I sâm Arthur Jones, zagriženi propagator mašina je 1996, deset godina nakon što je prodao Nautilus za 23 milona dolara, u naletu iskrenosti napisao: „Izuzev ograničenog broja hardkor bodibildera zavedenih da veruju kako imaju šanse da se takmiče protiv genetskih frikova koji sad dominiraju bodibildingom, skoro svi ostali mogu ostvariti sve potencijalne koristi vežbanja a da ne potroše više od dvadeset dolara. Možete napraviti šipku za zgibove i paralelni razboj za propadanje uz trošak od samo par dolara, i te dve vežbe, zgibovi i propadanja će, ako se izvode kako treba, stimulisati razvoj mišića gornjeg dela tela i ruku koji će eventualno odvesti do mišićne mase i snage vrlo blizu vašem potencijalu. Dodavanje dubokih čučnjeva, koje vremenom vodi do dubokih čučnjeva na jednoj nozi, i podizanja za listove na jednoj nozi, učiniće isto za noge i kukove. Koristeći ovaj vrlo jednostavan program, kad postanete dovoljno snažni da možete da izvedete oko deset zgibova svakom rukom, one će izgledati tako da nećete moći poželeti da izgledaju bolje. Ili, umesto toga, možete činiti ono što i hiljade drugih i bukvalno bacati hiljade dolara i godine pretežno protraćenog truda proizvodeći znatno manje rezultata. Izbor je na vama. Jedne od najboljih ruku koje sam ikad video pripadale su momku kog sam pre pedesetak godina znao u New Yorku, a koji nikad nije izvodio bilo šta sem zgibova i propadanja – i to prokleto malo njih“.
345 (ili 400) miliona godina evolucije ne greši. Potpuno je nelogično misliti da ćemo nakon miliona godina u uslovima slobodnog opterećenja i konstantne gravitacije moći da smislimo mašine koje će bolje vežbati telo od – slobodnog opterećenja i gravitacije. Mi smo proizvod svoje okoline: naša tela su, u suštini, rezultat potrebe da se nosi i podiže slobodno opterećenje nasuprot sili teže – upravo to je ono za šta su specifično razvijena i specijalizovana. Zašto pokušavati stvoriti mašine kojima ćemo vežbati telo kada je telo, u stvari, mašina stvorena da podiže ili povlači opterećenje? Nije nikakvo iznenađenje da i MRI i analiza hormona pokazuju da mašine treniraju mišiće na drugorazredan način. Promislite o tome. Možda bi, da smo evoluirali na planeti „Cybex“ ili „LifeFitness“, stvari bile drugačije – ali nismo.
Poenta: Ako provodite mnogo vremena na mašinama – ili planirate da to činite – veoma ćete ograničiti svoj napredak u odnosu na trening sastavljen od vežbi sa slobodnim opterećenjem. Nemojte biti jedan od onih koji se kasnije udara po čelu i kaže: „Zašto odmah nisam počeo sa slobodnim opterećenjem? Koliko sam vremena protraćio!“
