You are here

Hiperbarična oksigenacija

Smatra se da je ishemija, koja predstavlja nedostatak kiseonika u određenim tkivima i organima, u osnovi mnogih oboljenja. Blagovremena primena kiseonika sprečava oštećenje ćelije i dovodi do izlečenja, regeneracije i potpunog oporavka organizma ako je oštećenje već nastalo. Razvoj hiperbarične medicine je i krenuo sa premisama o upotrebi kiseonika pod povišenim pritiskom koji bi nadoknadio postojeći nedostatak. U početku se koristila za tretiranje dekompresione bolesti, da bi vremenom, spektar indikacija postao širi. Danas se smatra da je u nekoliko stotina kliničkih entiteta moguća upotreba hiperbarične oksigenacije, bilo kao primarne ili dopunske terapije.

Oksigenoterapija predstavlja metodu lečenja koja je zasnovana na upotrebi medicinskog kiseonika kako bi se rešila narušena ravnoteža kiseonika u organizmu. Primenjuje se 100%-ni kiseonik pod pritiskom većim od jedne atmosfere u specijalnim komorama. Pojam hiperbarično podrazumeva dešavanja pod višim pritiskom u odnosu na normalan atmosferski pritisak. To znači da se sa povećanjem pritiska povećava kapacitet tečnosti da rastvori određeni gas. Udisanjem hiperbaričnog kiseonika dobija se i do 20 puta više kiseonika rastvorenog u krvi nego udisanjem vazduha (normalno disanje). Na ovakav način kiseonik rastvoren u krvi i svim drugim telesnim tečnostima organizma difuzijom prolazi kroz membrane ćelija i velikom brzinom se ispravlja lokalna i/ili opšta hipoksija (nedostatak kiseonika u tkivima).

Dokazano je da hiperbarična oksigenacija u fiziološkom smislu ima pozitivan efekat na svako tkivo koje se zbog ishemije slabije snabdeva kiseonikom. Takođe, ima antiinflamatorno i baktericidno dejstvo, pokazuje imunosupresivni efekat, poboljšava cirkulaciju krvi, reguliše nivo prostaglandina u organizmu. S obzirom da vrši regeneraciju tkiva, podstiče sintezu kolagena i pospešuje stvaranje kalusa kod preloma.

Posebnu pažnju treba obratiti u toku terapije pošto dolazi do povećanog stvaranja slobodnih kiseoničnih radikala. Kako bi se održala ravnoteža, preporučljivo je da se u tretmanu koriste antioksidativne supstancije (vitamin C, vitamin E, selen, magnezijum, beta i alfa karoten...).

Postoje situacije kada se ova terapija ne sme primenjivati (od nesaniranog pneumotoraksa, upotrebe nekih lekova npr.citostatici). Kod drugih stanja kod kojih postoje relativne kontraindikacije, potrebno je ispuniti određene uslove kako bi se tretman mogao bezbedno primeniti (respiratorne infekcije, febrilnost, astma, epileptični napadi, klaustrofobija i dr.).

Hiperbarična oksigenacija danas je prihvaćena kao mogućnost lečenja mnogih hirurških i internističkih oboljenja, a kod nekih se smatra i metodom izbora.

U novije vreme, sve češće se koristi u lečenju migrene, sportskih povreda mekotkivnih struktura, pa čak i sindroma hroničnog zamora. Naime, hiperbarična oksigenacija pomaže pri bržem oporavku organizma posle velikih fizičkih opterećenja, kada osoba dolazi u stanje relativne hipoksije, odnosno ima višak ugljen-dioksida, a manjak kiseonika. To je kod sportista u slučaju intenzivnih treninga ili nakon takmičenja. Istraživanja pokazuju da hiperbarična oksigenacija pomaže povređenom tkivu da primi mnogo više kiseonika nego što je to inače moguće, što dozvoljava kiseoniku da prodre duboko u krv, povećavajući cirkulaciju i ubrzavajući lečenje. Komora, tako, skraćuje oporavak u slučajevima preloma, nošenja gipsa i imobilizacije za 30 odsto.

Od trenutka kada se pojavila, hiperbarična medicina je prošla kroz brojne faze prihvatanja i odbijanja u stručnim medicinskim krugovima, da bi postigla status koji danas ima.

Ako izuzmemo monopole i različite interese, sam princip lečenja nije jednostavan, uzimajući u obzir da zahteva specijalizovanu opremu, specijalizovano osoblje, adekvatan način održavanja. Napredak u ovoj oblasti je sve očigledniji. U korak sa medicinskim saznanjima, u godinama koje slede, hiperbarična medicina će sa pravom postati neizostavan deo terapijskih protokola.

 

 

Literatura:

Živković M, Kanjuh Ž, Bakčević P (1998). Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; p. 103–13.

American Heritage Dictionary (1994). Boston: Houghton Mifflin Co.

Touhey JE, Davis JC, Workman WT (1987). Hyperbaric oxygen therapy. Orthop Rev; 16(11): 829−33.

Grim PS, Gottlieb LJ, Boddie A, Batson E (1990). Hyperbaric oxygen therapy. JAMA; 263(16): 2216−20.

Ferrari R, Visioli O, Guarnieri C, Caldarera M (1983). Vitamin E and theheart: possible role as antioxidant. Acta Vitaminol Enzymol; 5(1): 11–22.

Allen RJ, Brook M, Broadbent SR (1968). The variability of vitamin C in our diet. Br J Nutr; 22(4): 555–63.

Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors (1995). Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag.

 

Foto:Pikrepo, Needpix

 

Galerija: 
Aleksandra Branković
Lekar - savetnik za sportske povrede