You are here

Meniskusi zgloba kolena

Zglob kolena je sinovijalni pokretni zglob, u kojem se butna kost spaja sa golenjačom, a posebnim ligamentom i sa čašicom. Zglobna čaura okružuje unutrašnji, spoljašnji i zadnji deo zgloba, a prednji deo zgloba zauzima sinovijalna membrana u vidu nadčašične sluzne kese. Važne strukture zgloba kolena su meniskusi, dve elastične, polumesečaste vezivno-hrskavičave strukture koje se nalaze unutar zgloba kolena, na gornjem okrajku golenjače, tj. bazi unutrašnjeg i spoljašnjeg kondila. Razlikujemo spoljašnji meniskus ( lat. meniscus lateralis), koji je skoro kružnog oblika, i polukružni unutrašnji meniskus ( lat. meniscus medialis). Oni modifikuju oblik zglobnih površina i olakšavaju kontakt između kostiju, čime se povećava stabilnost zgloba tokom složenih pokreta. Uloga meniskusa odnosi se na raspoređivanje sila u zglobu na većoj površini i apsorpcija mehaničkog stresa. Spoljašnja ivica meniskusa je zadebljana i konveksna upolje, vezana za zglobnu čauru, dok se prema sredini zgloba meniskus stanjuje i oblikuje tanak slobodni rub. Prednja i zadnja strana svakog meniskusa obrazuju tzv. prednji rog ( lat. cornu anterior), odnosno zadnji rog ( lat. cornu posterior) koji su vezani uz kondile butne kosti prednjom (Humphreyevom) i zadnjom (Wrisbergovom) meniskofemoralnom vezom ( lat. lig meniscofemorale anterius- Humphrey et posterius- Wrisbergii).

Do povrede meniskusa kolena kod sportista najčešće dolazi indirektnom traumom. Zbog anatomskih odnosa, mnogo češće se povređuje unutrašnji meniskus od spoljašnjeg. Sila koja deluje na koleno, odnosno na duboka vlakna unutrašnje bočne veze koja se pripaja na unutrašnji meniskus, može dovesti do njegovog kidanja (rupture). Prekomerna rotacija natkolenice pri blago savijenom (opterećenom) kolenu kada je tačka oslonca na golenjači može dovesti do povrede meniskusa. Povredu prate trenutni bol i slabost kolena. Otok nastupa postepeno, u toku narednih 12-24 časa. Ispitivanjem se utvrđuju mali do umereni izliv u zglobu kolena uz osetljivost u predelu povrede. Ukoliko dođe do oštećenja dobro vaskularizovane spoljašnje trećine meniskusa nastaće krvarenje u zglobu (hemartroza). Bol obično izaziva pasivno pregibanje kolena, a simptomi se dodatno pogoršavaju pri spoljašnjoj rotaciji potkolenice u istom položaju. Nelagodnost takođe stvara prekomerno opružanje. Takođe, u skoro 90% slučajeva postojanje ciste meniskusa na lateralnoj liniji zgloba ukazuje na degenerativno cepanje spoljašnjeg meniskusa. Razlikuju se najčešće dva oblika rupture: poprečna i uzdužna ruptura meniskusa. Povreda meniskusa može biti i udružena sa povredama drugih zglobnih veza kolena. Faktori koji utiču na učestalost javljanja ovakvih povreda jesu podloga, sportska obuća (oprema uopšte) i drugi specifični faktori.

Dijagnoza se uspostavlja kliničkim pregledom (McMurray test) i vizuelizacionim ispitivanjima (ultrasonografija, nuklearna magnetna rezonanca, artroskopija). S obzorom na činjenicu da je meniskus siromašan krvnim sudovima, povreda ne zarasta već se rešava operativnim putem.

Rehabilitacija koja se sastoji od vežbi jačanja i povećanja obima pokreta, započinje u postoperativnom periodu nakon prestanka bola. Zavisno od hirurške intervencije, nošenje opterećenja ide u rasponu od nenošenja nikakvog tereta do potpunog nošenja opterećenja u periodu do 6 sedmica. U slučaju zašivanja meniskusa, opterećenje se ne sme nositi narednih šest nedelja (uz posebnu konsulataciju hirurga).

Većina sportista se vraća na teren 4 do 8 nedelja nakon artroskopskog zahvata. Uklanjanjem prekinutog dela ili čitavog meniskusa, zglobna pokretljivost slabi, a povećava se sklonost ka artritisu u kasnijem periodu života. Stoga je važno da se oštećena hrskavica što je više moguće sanira, naročito nakon kidanja spoljašnjeg meniskusa, jer se uklanjanjem meniskusa ne obezbeđuju pozitivni dugoročni rezultati. Napredovanje degenerativnih promena je veoma brzo; one zahvataju spoljašnji deo meniskusa i čest su uzrok preranog završetka sportske karijere.

Aleksandra Branković
Lekar - savetnik za sportske povrede