Miozitis

Mišićno tkivo kao osnova sportske fiziologije istovremeno predstavlja središnji deo sportskog traumatizma.

U sklopu sportske aktivnosti izdvajaju se funkcionalna oboljenja mišićnog sistema kao posledica produžene, prekomerne i neadekvatne funkcije koja klinički podsećaju na sportsku povredu, što u suštini i jesu. U osnovi ovih stanja leži nesrazmera između psihofizičke konstitucije i objektivnih mogućnosti na jednoj strani, i želja da se ta objektivna granica prevaziđe na drugoj. Činjenica da su u pitanju funkcionalna oboljenja, sa povoljnim kliničkim tokom i mogućnošću potpunog izlečenja, ne garantuje uvek povoljan ishod. Razlog leži često u neblagovremenom i neadekvatnom lečenju što trajno menja mišićno tkivo koje podleže degenerativnoj transformaciji.

Funkcionalne promene se dele na:

• akutne - nastaju tokom intenzivnog sportskog opterećenja; karakteriše ih akutni bol; (akutni entenzitisi, tendinitisi, tendovaginitisi, miozitisi...)

• hronične - nastaju tokom kontinuiranog opterećenja kao sindromi prenaprezanja

Miozitisi su najčešća sportska ili profesionalna oboljenja funkcionalnog prenaprezanja. Miozitis predstavlja alteraciju mišića preopterećenjem u procesu rada ili sporta, a potom neracionalno tretiranih, bez omogućavanja funkcionalne poštede. Razvija se po etapama koje jedna drugu nastavljaju i preklapaju, a u okviru istog patološkog procesa:

• mijalgija                                     

• miozitis

• fibromiozitis

Mijalgija predstavlja reverzibilan funkcionalni poremećaj.

Miozitis, pored funkcionalnog poremećaja, protiče i sa tendencijom pojave degenerativnih promena u mišiću. Kao i prethodna, i ova faza se karakteriše reverzibilnošću patološkog procesa.

Treća faza, fibromiozitis, karakteriše se izraženijim degenerativnim i metaplastičnim promenama u mišićima. Nelečena i potpuno formirana, ova faza bolesti može se svrstati u hronična funkcionalna oboljenja mišićnog sistema.

U etiopatogenezi je važno spomenuti funkcionalno prenaprezanje određenih mišićnih grupa kao i posledični zamor usled nakupljanja metaboličkih produkata. Klinički se ispoljavaju osećajem bola i povišenom kontrakturom određenih mišića. U ovoj fazi promena koloidnih sastava još nema jasnih organskih promena u mišiću i povratak u normalno stanje se relativno lako ostvaruje. Kada zbog dužine toka bolesti degenerativna transformacija bude konačna, lečenje može dati samo delimično poboljšanje.

Opšte karakteristike miozitisa:

• povećan zamor

• smanjenje izdržljivosti

• narušavanje elastičnosti i kontraktilnosti mišića

• narušavanje ritma pokreta

• distrofične promene u pogođenom mišiću ili grupi

Dijagnoza- postavlja se na osnovu osnovnih znakova i simptoma:

• palpatorna bolna osetljivost pogođenog mišića ili grupe                                    

• bol

• osetljivost mišića pri naprezanju

• promena konzistencije (metodična palpacija)

• smanjenje mišićne snage

Nakon postizanja relaksacije mišića, opipavaju se sva meka tkiva gornjih i donjih ekstremiteta. Kada se utvrdi osetljivost mišića na palpaciju radi se Lowettov test opterećenja. Pojačanje bola, nekad i do oštrog, dokazuje da se radi o miozitisu.

Promena konzistencije mišića može biti dvojaka:

• mišić ili mišićna grupa ravnomerno ukrućeni u poređenju sa zdravom stranom

• umesto homogene konzistencije, koja je svojstvena normalnom mišiću, pri palpaciji se pipaju neravnine, koje se inače i normalno mogu sresti kod starijih

Utvrđivanje karaktera konzistencije mišića u procesu dinamičkog posmatranja zahteva od lekara iskustvo. Preporučuje se da se palpacija mišića izvodi postupno.

U većine obolelih pogođenih hroničnim miozitisom postoje karakteristični simptomi nazvani „simptom produženog ukočenja“. Radi se o oboljenju tetiva mišića fleksora u nivou prelaza mišića u tetivu, a zatim pri fibroplastičnom miozitisu mišić još više otvrdne a masa se smanjuje. Taj simptom u staroj literaturi opisuje se kao „guščije pero“ i „struna kontrabasa“.

Snaga mišića u bilo kojoj fazi miozitisa se smanjuje značajno kao i otpornost na statičko naprezanje.

Kod mnogih bolesnika miozitis jedva primetno progredira i obično se ne može tačno ustanoviti početak prelaza mijalgije u miozitis kao i miozitisa u fibromiozitis.

U lečenju miozitisa potrebno je obezbediti mirovanje zahvaćene mišićne regije uz eventualno kupiranje bolnog stanja analgeticima, sa ciljem da se obezbedi bolja vaskularizacija i sposobnost kontrahovanja uz povećanje bioenergične aktivnosti. Često se oboleli ne pojavljuju odmah, ili se improvizovano tretiraju, pa dolaze posle 1-2 meseca od početka bolova. Primena masaže u terapiji treba da bude oprezna, ali za većinu kod kojih lečenje počinje daleko posle početka bolesti, lečenje masažom je uglavnom delotvorno.