Primećujete li da svet oko vas sve više gubi na žestini i intenzitetu? Da ljudi prebrzo gube čvrstinu i rešenost? Da se suviše brzo odustaje od nečega i previše lako menjaju ciljevi i predmeti posvećenosti? I, najvažnije od svega – prepoznajete li i sebe u tom pogubnom trendu?
Stvar je u tome što, u poređenju sa nekim ranijim generacijama, već dugo živimo relativno udobno – u odnosu na njih, na raspolaganju realno imamo mnogo više izbora i slobode da ih činimo – i dozvolili smo sebi da podrazumevamo da nam sve to po nekom pravu pripada. Većina sasvim prirodno podrazumeva da ima pravo da za sebe traži gotovo sve što im padne na pamet, smatrajući (podrazumevajući!) pritom da za to ne treba da uloži iole ozbiljniji trud. Odatle pa do jedne pogubne vrste lenjosti nije dalek put. A uz tu lenjost idu i mekoća i mlitava opuštenost, prava mlohavost duha.
Jedan od najsigurnijih pokazatelja toga jeste ukorenjeni osećaj – uverenje! – da je u svakom trenutku neophodno i nužno voleti ono što se radi. Ako kojim slučajem postanu frustrirani ili izloženi stresu, umorni ili bezvoljni, ili u sebi prepoznaju kakvu sličnu reakciju - žalopojku, ljudi odmah odustaju, ili zastaju, ili prelaze na nešto drugo.
Jer, „više im se ne sviđa“. I misle da će im se „više dopasti nešto drugo“.
Sve to je, naravno, samo izgovor da se ne ulaže maksimalan napor baš onda kad je najpotrebnije.
Stvarajući svoje remek - delo u Sikstinskoj kapeli, Mikelanđelo se najvećim delom osećao mizerno. Boleli su ga vrat i leđa; boja mu je neprestano kapala u kosu i oči. Kako je rekao prijateljima, nije mogao da dočeka kada će već jednom završiti sa poslom. Ali svi znamo konačan rezultat svih tih muka – i možemo li reći da nije veličanstven? Čudesan? Zar nije fantastično što Mikelanđelo nije odustao jer mu nije bilo „zabavno“ ili mu se jednostavno „nije dopadalo“ trenutno stanje njegovog dela? Da je odustao, ne bi bilo jednog od najvećih umetničkih blaga. Niko ne bi ni čuo, niti bi ga bilo briga za Mikelanđela (a ne bi bilo ni nindža kornjače sa njegovim imenom!).
Kako biste stvorili sopstvena remek - dela, potrebno je – neophodno je – raditi ono što ne volite u baš svakom trenutku.
Ja ne volim svoje treninge sve vreme. Pokreti i vežbe mi ne prijaju sve vreme: ponekad mi se čini da umesto mene vežbe izvodi ukočena lutka kojom jedva upravljam. Ne volim pisanje sve vreme. Ne volim rokove za pisanje članaka. Ne volim da po nekoliko puta iščitavam članak i u njemu svaki put nađem stvari čije ispravljanje poboljšava njegov kvalitet. Ne uživam u zakazanim treninzima u danima kada se ne osećam najbolje i radio bih nešto drugo – u stvari ništa. Ne volim povremeni osećaj („uverenje“!) da klijentima na pružam sve od sebe.
Ali sve to je neophodno kako bi se stvorilo sopstveno remek - delo.
Muhamed Ali je rekao: „Mrzeo sam svaki jutarnji trening koji sam ikad imao – ali voleo sam da budem svetski šampion“.
Ne morate uvek da volite to što radite. Ne zaustavljajte se, ne odustajte zato što ide teško, ili ide loše. Mora da ide loše. Mora da ide loše prilično često, nekad i najveći deo vremena. Ne očekujte da će vam prijati sve vreme. To je nemoguće.
Ključna stvar je: kad ide loše, stisnuti zube i istrajavati kroz to loše. Nema drugog načina da ga prevaziđete i stignete na drugu stranu – tamo gde jedino postoji mogućnost za stvaranje sopstvenog remek - dela.
