Svi smo čuli, ne jednom: „Mišići su kao motor. A što je motor veći, trošiće više goriva.“ Što je, dakle, više mišićne mase, sagorevaćemo više kalorija.
To je, u suštini, tačno. Ali i preuveličano. Jer, u stvarnosti, dodatni kilogram mišića povećaće dnevnu potrošnju energije za – spremite se – 40-55 kalorija. Ne baš mnogo, zar ne? To je otprilike iznos energije u pola veće jabuke. Izgradimo li i pet kilograma mišića, povećaćemo dnevni utrošak kalorija za oko 250. Ni blizu onom kako se stvari predstavljaju.
Poenta je u tome da, iako će dodavanje mišića nesumnjivo povećati utrošak energije, to nije ni blizu onom što se misli – a pogotovo ne opravdava prežderavanja uz izgovor kako „sad imam mišićnu masu koja će sve to sagoreti“.
Većina vežbača, nakon što prevaziđe početni stadijum treninga, više nikad ne dodaje 5 kilograma mišića godišnje (možda će dodati 5 kilograma težine, ali nikako čistih mišića). Smatra se da prosečan odrastao muškarac ima potencijal da prirodno doda između 13 i 18 kilograma mišića iznad svoje početne čiste telesne težine tokom čitave trenažne karijere (za žene, brojka iznosi 9-12 kg).
Poenta je u tome da, iako će dodavanje mišića nesumnjivo povećati utrošak energije, to nije ni blizu onom što se misli – a pogotovo ne opravdava prežderavanja uz izgovor kako „sad imam mišićnu masu koja će sve to sagoreti“.
Ovo nipošto ne znači da mišići ne pomažu metabolizmu. Dodavanje mišićne mase će olakšati dostizanje definicije i otežati nabacivanje masnog tkiva. Ali sagorevanje dodatnih kalorija nije jedini (pa čak ni najvažniji) razlog za to.
Razlog koji se najčešće (kada ste čuli za njega?) zanemaruje je – povećanje skladišnog prostora. Ako izgradite novi kilogram mišića, moći ćete da uskladištite dodatnih 35-45 grama glikogena u njemu. Ako nabacite 5 kilograma mišića, skladištićete dodatnih 175-225 grama glikogena više. 
A to je jako važno zato što ćete moći da jedete više ugljenih hidrata pre no što oni stignu da završe u masnom tkivu – telo prvo popunjava glikogenske rezerve, a tek potom pretvara višak hidrata u mast. Dakle, sa striktno mehaničkog stanovišta, jednačina je prosta:
Veći mišići = više mesta za glikogen = možete jesti više hidrata svakog dana a da ih ne skladištite kao masnoću.
Mogućnost unosa više hidrata dnevno pomoći će u održavanju ubrzanog metabolizma jer pretvaranje hormona T4 u T3 (koji ima ključnu ulogu u kontroli metabolizma) zavisi baš od unosa hidrata i nivoa kortizola. Visok unos hidrata obično znači i niži nivo kortizola, jer funkcija kortizola je da mobiliše glikogen kako bi povećao nivoe šećera u krvi. Jasno je da je manja potreba za tim kada se jedu ugljeni hidrati.
Još jednom: više mišića dozvoljava unos više ugljenih hidrata, što dalje omogućava da metabolizam radi brže i podmazanije. Sve to, takođe, čini telo „anaboličnijim“ putem viših nivoa insulina i IGF-1.
Više mišića, dalje, čini telo osetljivijim na insulin. A to je dobro iz dva razloga:
Prvo, što ste osetljiviji na insulin, telo proizvodi manje insulina za obavljanje istog posla. Ako insulin manje skače, brže i opada. A sve dok je insulin značajno podignut, mobilizacija masnoća je manje efikasna. Što se insulin brže spušta, ostaje i više vremena za mobilizaciju masnoća kao goriva.
I drugo, ako su mišići osetljiviji na insulin, telo bolje skladišti nutrijente u njih nego u masno tkivo.
Dakle, analogija sa automobilskim motorom nije baš odgovarajuća. Izgradnjom mišića nećemo sagoreti mnogo više goriva – posebno ne u odnosu na količine koje unose oni što smatraju da im nekoliko kilograma mišića to dozvoljavaju – ali druge koristi su mnogo važnije od pukog trošenja kalorija.
