U subotu veče je bila prava prilika za sve građane Novog Sada da učine nešto dobro za sebe i provedu se na ovoj ludoj trci koja se “otrčala” po drugi put za redom, okupivši mnoge trkače, rekreativce, a verujem i “prolaznike”. Odlična i opuštena atmosfera, ali pre svega noć, su ono što čine ovu trku posebnom i originalnom.
Distance maratona, polu maratona i mini maratona od 5 km odgovaraju svačijem ukusu i spremnosti, stoga niko nije mogao imati izgovor za ostanak kući ispred televizora. Trčao sam malu trku koja je startovala u 21 h. Sa obzirom da sam trčao ujutru i plivao jači trening u podne, očekivao sam samo jak trening. Međutim od samog starta osećaj je bio fenomenalan. Nekoliko trkača je, kako to uvek biva, krenulo skoro sprint. Pratio sam ih par stotina metara i zatim ih skoro sprintajući zaobišao. Pravi znak da će trka biti fantastična je bio u tom trenutku kada ni mali umor niti laktate nisam osetio, a kao što sam napisao skoro sam sprintao kada sam ih prestigao i odvojio se. Jednostavno čista želja za brzim trčanjem, bez ikakvog grča, bola i slično. Takav jedinstven osećaj i uživanje u brzini i želja za još većom brzinom se dešava vrlo, vrlo retko. Nedavno sam pročitao knjigu od Ryan Hall-a “Running With Joy” gde je on objasnio i istakao taj, kako on naziva, "Božanski inspirisan osećaj" kada trčite bez ikakvog bola, i rečenica koja je poptuno istinita i koju sam dobro zapamtio je da najbolje trke i najbrža vremena su istrčana sa najvećom lakoćom, bez ikakvog bola. Ka tome treba svi da težimo, to je jedini znak potpunog vrhunca forme. Okrenuo sam na 7:40 i nešto, i minimalnio krajnje vreme mi je bilo 15:23 min, stoga sam držao ujednačen tempo tokom cele trke. Osećaj je bio kao da trčim 400m na stazi, od početka do kraja. U povratku je bio malo vetar u prsa i nekoliko stotina metara kada sam osetio mali “otpor” je negde oko 4-4.5 km, ali sam poslednjih 800 metara završio u istom ritmu bez ikakvog pada u tempu. Naravno u cilju sam se osećao kao da sam odradio jedno ubrzanje, štaviše, organizam je tražio još, kao da sam stao na pola trke… Kada se takav osećaj ponovi u pravoj trci na triatlonu, svašta je moguće. A siguran sam da će doći kada to bude najpotrebnije! Često ističem da nikada ne možemo znati kada ćemo se osećati fenomenalno. Ni jedan znak ne mora to da predskaže, i koliko puta smo uradili odličan trening ili trku, a pre toga smo se osećali umornije, lošije, demotivisano i slično. Pozitivan stav pred trku je prvo i osnovno i od toga sve kreće. Ja sam znao da ću istrači odlično iako se nisam osećao sjajno i čak nisam mogao ni da odspavam popodne. Ali ubeđen sam bio da ću trčati brzo i ništa me nije moglo razuveriti od tog stava. Naravno, tako je bilo. Ostaje još da proverim tačnu distancu trke. Organizatori su je označili kao 5.2 km, ali verujem da je nešto kraća, tj. sigurno jeste jer je pun krug sa manjim skretanjem desno koji su trčali maratonci i polu maratonci 5.2 km, stoga treba oduzeti taj deo od par stotina metara. Međutim velikih oscilacija od 5 km sigurno nema. Prvi sam bio, ispred drugoplasiranog i trećeplasiranog koji su bili skoro 2 minuta iza. Specijalna stvar kod ove trke je ta da oko 70% trkačke staze imate priliku da trčite na tartanu (osim asfalta). Postoji jedna tartan staza, naprvaljena prošle godine dužinom keja pored Dunava gde se trčala trka i to je stvarno fenomenalno. Praktično je ovo trka na jednoj velikoj izduženoj trkačkoj stazi. Učestvovalo je 70-ak trkača što je lep broj sa obzirom da je trka bila samo zagrevanje za polumaraton i marataon. Između ostalih Stojanović Family je nastupila u puno sastavu. Tata Boško je trčao 25:19 min, mama Nada 29:40 min i sestra Gala 30:27 min.
Rezultati na ARK Fuška Gora
