Dan nakon trke u Santiagu (Denis, 3 ruskinje i ja) smo otputovali u Valparaiso gde se održala druga trka Pan Američkog kupa u Čileu.
Nedelja nije prošla najbolje, jer sam I dalje bio bolestan... Stanje mi se dosta pogoršalo nakon trke, prvu noć sam jedva i zaspao. Odmorio sam sutradan i zatim par puta pokušavao normalno da treniram između trka, ali bezuspešno. Jednostavno loš osećaj zbog nemogućnosti normalnog disanja, iako se uopšte nisam osećao malaksalo niti sam imao osećaj da mi je imunitet imalo “poljuljan”, jednsotavno sam stalno kašljao.
Danima sam se inhalirao sa biljnim čajevima i to je dosta pomoglo za iskašljvanje, ali u životu nisam više od 2-3 dana iskašljavao stoga je ovo sve zaista fenomen sa moje tačke gledišta. Vreme je prolazilo, ja sam se nadao da ću u četvrtak, petak najkasnije biti 100%, ali nažalost i nedeljnog jutra, na dan trke, sam i dalje osetio male smetnje. Grlo me je prošlo skroz, ali na dan trke tj. u toku trke, nikako ne želite ni najmanju smetnju, a kamoli tako krucijalne smetnje poput tih sa disanjem. U toku trke se škrge otvaraju da bi se disalo, a da ne pričam onda da pluća ne da moraju da budu 100% dobro nego i više.
Ali kao i pred Santiago, nisam se uopšte opterećivao time. Čekao sam trku da dam sve od sebe. Uveren sam bio da mogu da je odradim lepo. Jako puno sam odmarao prošle nedelje zbog navedenih razloga tako da sam očekivao efekat superkompenzacije, što je pozivitna stvar. Nažalost i Denis je imao problema sa grlom od srede, četvrtka, kao i sa iskašljavanjem i disanjem, stoga smo bili kao dva pacijenta u bolničkoj sobi. Čajevi i inhaliranje po ceo dan, uz pauze sa propolisom i ispiranje grla soli i sodom bikarbonom, uz čak i grejane nozdrva kuvanim jajima.
Plivalo se u prohladnom okeanu, u neoprenima naravno. Start je bio “mass beach start“. Dobro sam krenuo, iako se nisam zagrevao u vodi, jer je hladna, nisam imao problema pri ulazku što se tiče trčanja kroz plićak. To je veoma bitno jer teren na dnu varira i uvek ima dosta rupa i mnogi jednostavno “propadnu” trčeći kroz plićak. A pošto nisam hteo da ulazim u vodu zbog hladnoće i pluća nisam imao predstavu kakav je teren, tako da sam zadovoljan svojim startom.
Plivanje je isto krenulo lepo. Dva kruga su se plivala sa izlaskom iz vode, trčanjem oko bove na plaži. Prvi krug je bio solidan, ali već drugi ne kako bi trebalo. Mislim da je opet problem do disanja i pluća i da su nakon što se hladnoća “uvukla” performanse opale. Jednsotavno mi je nije bilo teško, ali nisam mogao da plivam kako treba. Bacao sam neartikulisano ruke kroz vodu i mislim da sam imao putanju kao zmija i tako preplivao više od 100 metara.Tako da sam plivao lošije nego i u Santiagu kada se sve sabere... T1 je bila solidna, i već na početku bikea smo složno radili ka hvatanju grupa. Bilo da je 4. ili 5., a zatim 6. , 7. Uhvatili smo nekoliko takmičara u prvih par krugova (vozilo se 8). Mnogi su i otpadali kada smo ih uhvatili jer se vozilo 1 km jako brzo u svakom krugu.
Osećao sam se solidno. Pratio sam bez problema na brdu iako su dosta jako išli. Svaki put sam iz sedišta vozio jer je to najbolji način za konzervisanje energije. Ponekad sam samo ustajao kada bi neko skočio u grupi. Ispred nas je bilo 2 ili 3 veće grupe. Zatim su se mislim 1. i 2. spojile ili 2. i 3., nisam siguran, uglavnom su bile 2 grupe nakon nekog vremena, da bi se na kraju obe spojile i načinile jednu veliku prvu grupu.
Mi smo nastavili da vozimo lepo i u poslednjem krugu smo uspeli da uhvatimo veliku prvi grupu, samo nekih 3 km pred kraj. Stvarno nisam verovao da ćemo uspeti i stvarno je retkost da se tako nešto desi. Ako se grupa ne uhvati u prvih 10-ak km obično do kraja prednost vodećih samo naraste. Ali ovo je samo dokaz da složna grupa čuda čini…
Odmah nakon hvatanja sam se probio napred i koncentrisao na što bolju poziciju pred T2. Na početku brda sam otišao sa strane, i nakon što je australijanac Bailey skočio malo, ispratio sam ga i zatim i zaobišao i na brdu okrenuo kao drugi. Ostalo je zatim samo spuštanje tih oko kilometar do T2. Tranzicija je odmah na podnožju brda. Međutim spust (kao i uspon) je sa dosta krivina, i stvarno treba biti oprezan i dosta se mora kočiti.
U prvih par krivina sam obišao trening kolegu Marcusa (brazilac) i tako sam izbio na vodeću poziciju, na idealno mesto pred T2. Zaista mnogo znači dobar položaj pri ulazku u traziciju, jer ako grupa pobegne makar i 3 sekudne pri izlasku iz T2 na trčanje, zaista enormna količina energije mora da se potroši na dostizanje, stoga nisam mogao tražiti više, sve je bilo perfektno u tom trenutku jer na tehničkoj nizbrdici nije bilo šanse da me bilo ko zaobiće, postojala je samo mogućnost da ja napravim još koji sekund prednosti nad razvučenom grupom.
Međutim, samo jedan momenat, jedan delić sekudne… I ja ne znam šta se događa. Točak je odjednom zablokirao i ja “letim” kočeći, tačnije driftujući. I dalje u šoku, pre svega situacijom da sam ja i dalje na biciklu, da nisam pao, pokušavam da okrećem pedale ali bicikl se jedva pokreće. Tabular je zbog velike sile i velike brzine u krivini skliznuo sa točka, i zatim i pukao zbog trenja sa podlogom nakom što se točak zablokirao, verovali ili ne. Vozio sam 50-ak metara na točku bez tabulara na trotoaru sa strane dok me je cela grupa zaobilazila brzinom svetlosti. Gledaoci su dobacivali “hej, po putu vozi”. Možda, da imam gumu na točku…
Zatim sam sišao sa bicikla i krenuo da trčim gurajući bike pored sebe. Adrenalin je svakako učinio svoje, iako i dalje nisam mogao da verujem da mi se to desilo 400 m metara pred ulazak u tranziciju, refleksno sam trčao što sam brže mogao i nije bilo razloga za osvrtanje, šta se desilo desilo se, na meni je bilo da probam samo da umanjim štetu.
Ušao sam u T2 dok su svi uveliko već trčali i nestajali na horiznotu ispred mene… Loša sreća me je koštala ni sam ne znam koliko, minut, minut i po, skoro 2, mislim…
Krenuo sam odmah jako na trčanje i dalje sam gajio nadu da ću uspeti da stignem dovoljan broj takmičara da uđem u Top 20 i uzmem bodove. Na prvom okretu sam brojao i video sam da u tom trenutku 20. takmičar ima sigurno 300-400 metara prednosti i da je između njega i mene još desetak triatlonaca.
Nastavio sam sa jakim trčanjem, znao sam da će mnogi posustati jer je bike bio brdovit, a i trčanje se odvijalo delom na brdu. 3 kruga sa oko 400 metara iste uzbrdice sa bikea. Hvatao sam ih polako i najveću razliku tj. najviše sam dobijao na nizbrdicama jer sam već godinama radim na tehnici, odnosno kada god trčim brda (a to je često) ramišljam na nizbrdicama i eksperimentišem kako bih video kako se najbrže spuštam. To je zaista specifičan, ja bih rekao fenomen, jer trčanje nizbrdo nema veze sa formom, ili fizičkim performansama (možda samo par procenata), nego sa osećajem, tehnikom. Sve što treba je opustiti se i “pustiti se” da sila teže čini svoje. Naravno, to nije ni malo jednostavno i zahteva dosta rada ili jednostavno prirodan talenat za tako nešto. Dugačak korak i samoubistveno spuštanje. Bukvalno je smešno bilo kako sam ostavljao ljude iza sebe na nizbrdici. Sećam se, i prošle godine u Huatulcu na ITU Svetkom Kupu sam dosta prednosti pravio na manjoj nizbrdici…
Uglavnom, u prvom krugu sam uhvatio grupicu od 3-4 i ostavio ih iza, zatim još jednog, pa drugog, zatim u drugom krugu još jednu grupicu od troje ljudi… Već na nizbrdici u drugom krugu sam uspeo da uhvatim Adriana, brazilca sa kojim sam trenirao u Portugalu u decembru. Tako da je veliko olakšanje došlo tada. Preostao je još jedan krug i ja sam 20., znači, nešto bodova je tu.
Nije bilo šanse da me neko od nazad stigne, stoga, je na meni bilo samo da probam da se dokopam još bolje pozicije. Međutim prvi takmičar ispred je bio zaista daleko i imao veliku prednost. Nastavio sam sa lepim tempom. Zaista sam se osećao dobro. Mislim da je inat zajedno sa adrenalinom od mogućeg pada na bikeu odradio veliki posao. Jednostavno čitav taj splet je učinio da me još više motiviše za jako trčanje, kao što sam napisao, više je sve bilo neki inat lošoj sreći i dokazivanje samom sebi da ma šta god se desilo da ću završiti trku najbolje što mogu.
Približavao sam se sve vreme ali jednostavno do kraja je falilo nekih 300 metara da uhvatim još trojicu ispred. Međutim, to nije bilo toliko bitno, najvažnije je bilo ne završiti 21-i ili lošije. Ušao sam u finiš sa dobrim osećajem. Iako sam išao jako nije bilo znakova iscrpljenosti, svakako da su okolnosti bile drugačije i da sam trčao u grupi da sam mogao i brže. Što se tiče bolesti, osećaj je bio daleko bolji nego u Santiagu gde sam trčao jednu od lošijih trka u životu. Znao sam da će mi vreme biti dobro na trčanju, ali nisam imao predstavu da sam trčao samo 30 sekundi lošije nego trećeplasirani i oko 50 sekundi lošije nego pobednik! Kada sam video rezultate, zaista mi je bilo krivo, ne, ne mogu reći krivo, jer sam rezultate tek video kada sam došao u Portugal u sredu. Više neka pomešana osećanja, slatko-kisela...heh.
Do tog trenutka nisam mario uopšte, triatlon je neverovatan sport, nevetovatno zanimljiv i uzbudljiv i svako mora na dan trke osim dobre forme imati i taj delić dobre sreće, ma koliko bio spreman, tako da znam da se kad tad tako nešto moralo desiti. Možda je i sreća u nesreći što se to desilo pred kraj bicikla, jer da se desilo ranije ne bih bio u mogućnosti da pretrčim tu distancu sa biciklom.
Takođe, daleko je najvažnije da ja nisam pao sa bicikla i da sam ostao 100% nepovređen. Stoga ni sekudne nisam imao crne misli, već sam na sve gledao sa pozitivne strane… Ali kada sam video rezultate, ipak mi je pomalo žao što je to stvarno bila dobra prilika za odličan rezultat, čak i uprkos problemima sa grlom i plućima. Sa tim vremenom trčanja bih bio 6., a siguran sam da nakon ulazka u T2 kao vodeći i tom prednošću sa sporijim startom i zatim trčanjem sa vodećima da bih mogao i brže trčati. Četvrti i peti su trčali ne više od 10 sekundi brže, a ja uvek mogu da dam više od sebe kada imam koga da pratim… Pisao sam u prošlom tekstu-nema “ako bih” i “šta bi bilo kad bi bilo”. 20. sam, i tu se završava priča. Svestan sam da sam tog dana bio isto, ako ne i spreniji od ostalih, i to je ono što je meni najbitnije. Početak je sezone. Naučio sam da je u triatlonu daleko najvažnija stvar-strpljenje!
