Kortizol je hormon koji stvara nadbubrežna žlezda da bi se organizam mogao nositi sa stresom. Naime, svaki stres, bilo fizički, emotivni ili mentalni, zahteva od organizma prilagođavanje koje delovanje hormona kortizola omogućava. Koliko god traje stres, luči se ovaj hormon.
Zamislite da ste u šumi i odjednom ste ugledali velikog braon medveda. Ovo je nesumnjivo stresna situacija i kortizol se luči skoro momentalno da bi vas spremio za borbu protiv stresa tj u ovom primeru beg od stresa tj medveda. Za ovo je potrebno brzo razmišljanje i brze noge. Kortizol dovodi do oslobađanja glukoze u krvotok i povišenja krvnog pritiska kako nastaje bolja prokrvljenost mišića. Takođe stimuliše se i nervni sistem na bolje razmišljanje i brži odgovor, a imuni sistem se sa druge strane privremeno ugasi ne bi li uštedeo energiju za ostale važne aktivnosti u cilju prilagođavanja stresu tj begu od medveda. Obzirom da je energija u ovoj situaciji potrebna vrlo brzo, kortizol prazni najbliže izvore energije – glikogen iz mišića i trigliceride iz masnog tkiva. Ako ste imali sreću da medveda sretnete ujutru – još bolje – nivo kortizola je u tom delu dana prirodno visok ako da ste vi svakako spremniji da se nosite sa novonastalom situacijom.
Ali realno, ko je od nas poslednji put bio u šumi, a kamoli sreo medveda? Sa druge strane, nerviramo se, pod stresom smo praktično svaki dan, zar ne? „Problem“ sa današnjim izvorima stresa (nastavnici ocene, roditelji, šefovi i slično) je što ne zahtevaju od nas previše fizičke spremnosti, a opet dešavanja u telu su ista kao da planiramo fizički da razrešimo problem. Kortizol se jednako luči i deluje kao da sa izvorima stresa treba fizički da se obračunamo – bilo da od njih bežimo (fight) ili da se sa njima suočavamo (flight). A stvar postaje još gora kad se stres ponavlja i postaje hroničan.
Efekti kortizola, iako savršeno neophodni u susretu sa medvedom, savršeno su nepotrebni i štetni u susretu sa šefom npr. Povišena vrednost šećera u krvi uzrokovana lučenjem kortizola, praćena je lučenjem insulina čiji je zadatak da taj šećer „gurne“ u tkiva, posebno u masno tkivo. Pored toga, nakon efekta insulina ostaje relativno nizak nivo šećera u krvi i osećaj gladi i mi imamo poriv da jedemo iako zapravo nismo ništa fizički uradili. Sa druge strane, povišeni trigliceridi u krvi koji su trebali biti iskorišteni za trčanje od medveda, sad su samo premeštenu u masne ćelije oko unutrašnjih organa i tako nastaje visceralno masno tkivo, najopasnije salo po naše zdravlje.
I tako dan za danom, ako se redovno nerviramo, a neredovno treniramo sva mobilisana energija biva nataložena u salo, a mi nastavljamo da jedemo i da se gojimo. Ako do sad niste imali razlog da se fizički oslobodite stresa, sad ga imate. Naravno ne mislimo na fizičko razračunavanje sa izvorima stresa, već na „iživljavanje“ nad tegovima koje će pokrenuti ove masne naslage u pravom smeru – ga stvaranju lepog zdravog tela.
