Šampioni su drugačija vrsta ljudi. Svaki je netipičan, i ne živi životom običnog čoveka. Podnosi trenutnu patnju i bol, danas, sutra i svakog dana, radi zadovoljstva nekim budućim rezultatom (koji nipošto nije zagarantovan). Biti šampion nije lako. Možemo li vežbati izgradnju šampionskog mentaliteta? Evo nekoliko ideja za to.
Šampioni su beskompromisni, smeli i drski, ali isto tako i promišljeni i pametni. Znaju da ih ka pobedi ne nosi samo slepa strast – da zlatnu medalju ili svetski rekord ne donosi samo volja za pobedom. Rezultate donosi proces.
Uvek viši nivo
Šampioni su šampioni jer su opsednuti dostizanjem višeg nivoa. Ne samo zainteresovani za njega – već bukvalno opsednuti. U sebi neprestano nose sliku o tome kako izgleda biti bolji, kakav je osećaj biti bolji. Ta slika im se svakodnevno odmotava u glavi, ne bleda i nejasna, već razrađena do detalja: to je živopisni, spektakularni 3D film koji utiče na svesni um nebrojeno puta u toku dvadeset četiri časa. Šampionima je taj film uzbudljiv, i prosto žude da performanse dovedu što bliže nivou iz svoje vizije – iz treninga u trening, utakmice u utakmicu, takmičenja u takmičenje.
Ova velika slika, vizija, film, sastoji se od detalja. A šampioni su osobe detalja. Oni brinu o malim, majušnim stvarima, najsitnijim pojedinostima u pogledu tehnike vežbe ili pokreta, ali i mentaliteta i znanja o svom sportu. Razmišljaju o taktičkim i mehaničkim sitnicama igre ili vežbe koje običnim sportistima ni ne padaju na pamet. I upravo fokus na detalje podstiče izuzetnost.
Šampioni žude za pobedama. Oni, isto tako, znaju da, kako bi pobedili, moraju da ulože sve što imaju u svaki trening i čitav proces koji vodi rezultatima. Zato posmatraju performanse kao građevinu zidanu pomoću skele oslonjene na faktore koji brzo zamaraju sve one koji nikad neće biti šampioni: najtananije nijanse razmišljanja, osećanja i ponašanja.
Proces i performanse
Šampioni su beskompromisni, smeli i drski, ali isto tako i promišljeni i pametni. Znaju da ih ka pobedi ne nosi samo slepa strast – da zlatnu medalju ili svetski rekord ne donosi samo volja za pobedom. Rezultate donosi proces. Baš tako – dosadni stari proces. Ono zbog čega većina, koja nikad neće biti šampioni, zeva i na samu pomisao.
Šampioni nikad ne zevaju zbog procesa. Oni najbolji vole, obožavaju, imaju neodoljivu potrebu da ovladaju tančinama svog sporta. Da budu brži, jači, eksplozivniji – da napreduju brže, ostave trag u svojoj disciplini, pomerajući njena dostignuća više i dalje. I znaju da, kako bi u tome uspeli, moraju biti opsesivni oko procesa koji ih tome vodi. 
Pokret, tehnika, ubrzanje, oblik tela i procenat masnog tkiva, ugao pozicioniranja, prenos težine iz dela u deo tela, promena pravca, korak napred, korak nazad, rotacija, pokreti rukama, uspravljanje i savijanje, govor tela, unutrašnji dijalog, fokusiran pogled, smirenost pred provokacijama, pravo vreme za predah... proces, proces, proces.
Rezultati se staraju za sebe
Koliko su fleksibilni u telu, šampioni su fleksibilni i u umu. Razumeju da, na dnevnom nivou, moraju da skrenu fokus sa krajnjeg ishoda sveg tog zalaganja – zato što će se rezultati postarati sami za sebe. Ako svakodnevno daju sve od sebe u nastojanju da budu bolji – ako usmere sav fokus na proces stalnog podizanja performansi – ishod će se postarati za sebe. Što su bolji u svakodnevnom procesu, bolji će biti i konačni rezultat.
Naravno da iz vida ne gube željeni rezultat. U glavi imaju krajnje ishode i ne prestaju da ih žele: trofeje, medalje, mesto u prvom timu. Novac. Obožavanje navijača. Ali to im nije predmet opsesije. Znaju da moraju da disciplinuju um da bude opsednut samo i jedino – procesom dostizanja cilja. Da podstiču i guraju sebe da napreduju u tehnici, taktičkom znanju, egzekuciji pokreta, veštinama, mentalnom sklopu i fizičkim aspektima. To su stvari koje će doneti rezultate: zato znaju da moraju biti bolji i bolji... i bolji... i bolji u njima na dnevnoj bazi.
Svakodnevna posvećenost
Ni najveći šampioni nemaju želju i volju koja im neprestano, svakog dana struji venama. Naravno, nekad se probude i jako žele sve to. Kako samo žele, ne mogu da dočekaju da napreduju u još nekom detalju, pomere novu granicu i nauče nešto novo.
Ali ne može svaki dan biti takav. To nije stvaran život. Ima i dana kad moraju da podsete sebe zbog čega rade to što rade. Zbog čega prolaze kroz barijere bola, iscrpljujući sebe do krajnjih granica. Zašto obraćaju pažnju na najsitnije detalje vežbi, kad drugi ionako nisu toliko minuciozni. Zašto ustaju iz kreveta kad bi, kao i drugi, mogli da spavaju još malo, a to se neće ni osetiti. U tom slučaju, šampion preusmerava fokus na krajnji rezultat – na ishod koji toliko želi. Kao što je rekao Muhamed Ali: „Mrzeo sam svaki trening... ali voleo sam da budem svetski šampion.“
Nekada čak ni to ne daje rezultat. Tada, jednostavno, slede savet čuvenog brenda: „Just do it“. Jer ne preostaje ništa drugo. Isključuju um, ustaju, odlaze u teretanu, u ring, na teren. A jednom kad su tamo, i u glavi se uključi mehanizam dostizanja majstorstva i napredovanja, ubacuju mozak u brzinu. Sporije ili brže, dostići će punu radnu temperaturu. Adrenalin, testosteron i dopamin prostrujaće telom i podstaći posvećenost koja im treba. Posvećenost šampiona.
To je psihologija potrebna pobedniku. Može li se ona trenirati? Rekao bih da može. Kad znamo pojedinosti koje određuju pojedinačne izbore koje činimo tokom dana, možemo svesno uticati na te izbore, podsećati se na njih. Kako je rekao Aristotel. „Ono smo što iznova radimo. Izuzetnost, dakle, nije čin, nego navika.“ Radimo ono što če nas približiti izuzetnosti – i bićemo joj sve bliži.
U šampionskoj psihologiji nema kompromisa. Kompromisi su za one koji šampionima samo zavide.
