Nakon dolaska kući kasno, u Novi Sad, posle skoro 3 meseca (nakon Čilea sam se vratio u Rio Maior po ostatak stvari i prespavao jednu noć), na cikloberzi sam video da se u nedelju održava prvo kolo biciklističke lige Srbije 2011., stoga se ta trka ukazala kao odlična prilika za kvalitetan trening. Nakon ekspresnog licenciranja za dan (hvala Tiboru Tarjanu koji me je registrovao za njegov klub BK “Elite”) i potvrde trenera da je trka dobra prilika, u petak sam definitvno znao da ću da učestvujem.
To mi je bila prva trka lige, do sada sam vozio nekoliko puta Dunavski kup i amatersko Državno prvenstvo, stoga sam bio srećan što sam napokon bio u prilici da vozim najviši rang trka u Srbiji sa najboljim srpskim biciklistima… Međutim, naravno da trening ni malo nije promenjen u petak i subotu radi trke (intervalno trčanje i plivanje kao i teretana u petak kao i jako plivanje i solidno spajanje u subotu), jedino na šta je trka uticala je skidanje aero bara i stavljanje točkova za trku... Stoga, bez ikakvog odmora nisam očekivao lake “nogice” za trku (tj. trening u mom slučaju), mada odradio sam Compex masažu u subotu veče kao i pravu masažu u petak nakon teretane, stoga, ne mogu reći ni da sam došao ne znam kako umoran niti sa teškim nogama, ali, svakako, da je sve bilo podređeno trci u smislu treninga, rezultat je nebitan, samo bezbednost i jak trening su bili objektiv. Zanimljiva situcaija je bila dobijanje startnog broja 24, jer sam u Čileu u Valparaisu prethodnu nedelju bio startni broj 24 i broj mi je ostao zalepljen na kacigi, pa nije bilo ni razloga da kačim dobijeni nazad na dres… Mada zakačio sam ga, naravno.
Vozilo se na putevima na kojima uglavnom treniram, stoga sam bio upućen u sve rupe, nakon par odrađenih treninga koji su bili podsetnik nakon 3 meseca, a i svakako da nakon jake zime nove rupe ugledaju svetlost dana u ovoj državi, nažalost… Hladnoća, so i loš kvalitet su uzrok.
Start je bio u Sremskoj Kamenici na podnožju uspona na Popovicu, vozilo se do Hrvatske granice iza Neština i nazad do pola uspona do Popovice, znači, sa par stotina metara uspona ka finišu. Ukupno 74 km, iako je bilo predviđeno 90 km. Ne znam kako je uopšte bilo predviđeno da se vozi 90, ali nebitno… možda smo trebali poneti pasoše, ili skrenuti levo ka Đipši na mestu gde je okret bio, mada tu je put baš katastrofalnog kvaliteta. Start je bio furiozan, zaista sam se pitao šta radim na trci ako će takav tempo biti do kraja. Međutim već nakon 15 km kada su krenuli hupseri mnogi su počeli da izbacuju jezik dok sam se ja lagano vozio na kratkim usponima, stoga sam tu definitvno shvatio da bez problema mogu da vozim u prvoj grupi.
Mislim da je već nakon 10-ak kilometara uspeo beg četvorice. Skok do skoka od samog početka, stoga je bilo pitanje vremena kada će otici grupica. Ja sam do 15. kilometra bio u sredini – začelju velike grupe i držao se podalje od nevolja. Mogu reći da se nisam osećao sigurno, mnogi biciklisti izleću i ne vode računa o onima oko sebe, a kada se na to dodaju rupe na putu kao i polu zatvoren saobraćaj, onda svakako treba biti pažljiv.
Polako sam dobio osećaj za vožnju u velikoj grupi i mozak je sam počeo da se orijentiše bez ikakve posebne koncentracije na potencijalne padove. Probio sam se napred kada su krenuli kratki usponi i uskoro je krenula nova serija skokova.
U tom delu od oko 25km do 30 km sam hvatao 10-ak skokova jer sam verovao da će uspeti da se odvoji grupa. Ali i dalje ne mogu da se načudim zašto ljudi neće da voze nakon uspešnog odvajanja od 50-ak metara. Npr, skoči jedan biciklista i nas četvorica isratimo i napravimo razliku grupi i svi odjednom stanu. Totalni “non-sense”, i onda opet nakon 5 sekundi skok i ista priča, i tako 10 puta za redom. Ili su namerno radili trening snage/sprinteva ili ne razmišljaju baš mnogo, nema trećeg. Pred okret u Neštinu sam rešio da ne skačem više kada neko pokušava beg, jer su noge itekako počele da se pune starom dobrom mlečnom kiselinom, nisam baš previše familijaran sa takvim naglim promenama, tačnije sprintevima… Ali, svakako, da sam znao da kada prestanem da pratim begove da će se odvojiti grupa, klasičan Marifijev zakon. Moram napomenuti da sam video (ne samo ja, pola grupe je videlo) dvojicu biciklista da se okreću 10 ili 15 m pre čunja, jedan je broj 7 a drugi mislim 21, nisam 100% siguran, sada sam već zaboravio, ali rekao bih da je startni broj 21 u pitanju, eventualno 14, mada se ograđujem za 14-icu…
Znači njih dvojica su tim gestom praktično sofisticirano izneli mišljenje da smo mi ostali budale pošto se okrećemo oko čunja, dok oni sa začelja grupe lepo na sred puta okret i eto ih napred. Ah, mrzim takve situacije... Ne mogu ih nazvati nesportske, više je vandalizam u pitanju, zato ovako javno i ističem dotične osobe. Nisam naravno spomenuo sudijama, jer ne želim, niti je moje da se mešam, ali koliko vidim prvi je prošao totalno nekažnjeno, što znači da ispadne da se mogu provući oni koji ne poštuju pravila (a i drugi takođe ako je u pitanju br. 14, mada mislim da je 21) što je izrazito loše za sport.
Na, recimo, 5 km nakon okreta se i potvrdio prethodno navedeni zakon, grupica je otišla nakon što sam ja bio nekoliko “točkova” iza. Bilo mi je dosta krivo jer nisam bio uveren da će se realizovati beg tj. da će se stvroriti još jedna grupa između vodećih i nas, ali ispalo je tako.
Kasnije je i opao tempo naše grupe, jer niko nije hteo da radi tako da su vodeći samo pravili razliku. Izađem napred, vozim normalno, zatim namerno usporim, ne kočim nego jednostavno ne pedaliram, i dalje niko neće da prođe. Verujem da su se mnogima napunile noge, ali još jedan non-sense… Ali ne bih se previše mešao u taktike biciklista i timova, svakako da ja ne mogu znati šta je čiji plan bio, moj cilj je bio da odvozamo što jače ne bi li odradio što kvalitetniji trening, ali već i u tom trenutku je on bio odlično odrađen jer je prethodni deo vožnje bio jak i sa mnogo promena, tako da sam ja ispunio svoj cilj.
Ostao je samo poslednji uspon do finiša. Svi su se spremali i krili u grupi. Bio sam napred na podnožju, ali noge su bogme teške bile, i odvozao sam do finiša zaista grčevito, iako je samo par njih došlo ispred mene u grupi, loše sam odvozao i delovalo je zaista sporo iako je brzina bila oko 30 km/h na oko 6% uspona što je sasvim OK. Najbitnije je da su noge – butine bile totalno napunjene na vrhu, zar to nije bio i cilj?
Završio sam ukupno 17. i kao 7. U23 s tim da su četvorica U23 vozača bila na par sekundi ispred. Sve u svemu odličan treninga i lepo iskustvo uz jedinu zamerku na par opasnih situacija sa kolima u saobraćaju…
Nakon kraćeg razvozavanja sam i rastrčao 20 minuta jer koliko god razvozao nakon jake vožnje uvek se oseti kasnije umor u nogama, dok za razliku od trčanja to nije slučaj, tj. lagano trčanje je najbolji način za poboljšanje - ubrzavanje cirkulacije u nogama i ekspresno odstranjivanje mlečne kiseline… tako da biciklisti ako čitate ovaj članak, probajte jednom da rastrčite 15-ak minuta lagano, garantujem bolji oporavak.
Kompletne rezultate trke, možete pogledati ovde.
