Leto je stiglo, temperature skočile preko trideset, sunce raspalilo..... i gde drugo nego svi na vodu! Voda može biti bazen, jezero, reka ili more. Kada stignemo pored vode, obično se brčkamo u plićaku, kupamo do dubine gde možemo da stojimo, a nekada i plivamo. Plivanje je opšte poznato jedan od najzdravijih sportova zbog pravilnog i skladnog razvoja telesne građe, pravilnog držanja, kardiovaskularnog sistema, disanja, fleksibilnosti mišića.... Međutim, nekada, neki od nas se odluče i da probaju da zarone ispod površine..... Ovo je priča o svetu sa one strane površine vode...
Ronjenje na dah je sportska aktivnost u kojoj ronilac, roneći sa jednim udahom, ostvaruje rezultat u dužini, dubini ili vremenu. Ronjenje na dah je prirodno (fiziološko) ronjenje, za razliku od SCUBA (self countained breathing aparatus) ronjenja, pa samim tim predstavlja mnogo stariji vid ronjenja. U ronjenju na dah, ronilac roni u fiziološkim okvirima i limitima organizma, isključivo se oslanjajući na sopstvene mehanizme adaptacije.
Osnovni problem u ronjenju na dah predstavlja: hipoksija (trošenje kiseonika tokom držanja daha) i hiperkapnija (nakupljanje ugljendioksida tokom apnee). Posebnim programima treninga stimulišu se različiti fiziološki potencijali u ronjenju na dah. Treningom se utiče na povećanje tolerancije trošenja kiseonika, toleranciju povećanog CO2, relaksaciju tela i uma, povećanje kapaciteta i kvaliteta disanja.
Refleks ronjenja je urođen obrazac reakcije organizma, koji se aktivira pri zaronu u stanju apnee. Kao posledica aktivacije refleksa ronjenja javlja se: bradikardija (usporenje rada srca), periferna vazokonstrikcija (skupljanje krvnih sudova u rukama i nogama), kontrakcija slezine (skupljanje slezine). Fiziološki značaj ovih promena u organizmu podrazumeva smanjenje potrošnje kiseonika, tj. uštedu O2 za funkcionisanje vitalnih organa.
U ronjenju na dah (apnea, freediving) – obujemo peraja (stereo ili mono), stavimo masku (eventualno obučemo tanko lagano odelo ako idemo dublje) – duboko udahnemo i ZARONIMO! U trenutku kada skliznemo ispod površine ulazimo u drugi svet – svet mira, tišine, opuštenosti, i krećemo da upoznajemo život sa one strane površine. Jedini Je problem što ne dišemo (držimo dah). Svako se zapita kako možemo 2 minuta da držimo dah i pri tom još da smo opušteni i da uživamo u ronenju na dah? Istraživanja kažu da prosečan čovek sa malo treninga ima kiseonika u sebi dovoljno za oko 3minuta držanja daha u mirovanju. Tajna je u treningu.... Šta se trenira? Trening se sastoji od aerobnih i anaerobnih treninga kao osnova, zatim – tehnika disanja (kako bi uzeli što više vazduha), tehnika relaksacije i mentalnog treninga (kako bi se što bolje opustili i smanili potrošnju kiseonika) i specijalnih treninga u apnei (držanje daha).
No, šta je potrebno da zna jedna prosečna osoba koja poželi malo da zaroni?
-
Nadražaj na udah – prvo pitanje je koliko dugo smemo da ne dišemo (držimo dah)? Posle dva tri duboka udaha (ne više!!!), kada zaronimo i držimo dah naše telo polako troši kiseonik, ali se istovemeno nakuplja ugljen dioksid. CO2 stimuliše naš centar u mozgu na udah i mi osetimo nadražaj na udah (glad za vazduhom) koji na natera da izronimo i udahnemo. U tom trenutku u našem telu ima još puno kiseonika, i kada mi taj osećaj za kratko ignorisali i produžili apneu (držanje daha, tj. Zaron) još 10-15 sekundi (utrenirani ronioci puno više!) ništa se strašno ne bi desilo. Sve u svemu kiseonika imamo dovoljno, a potreba za vazduhom se javlja prilično rano i tera nas da izronimo.
-
Oprema – osnovna oprema za ronjenje na dah su maska, peraja i disalica.
-Maska – masku koristimo da gledamo ispod površine, što je moguće zahvaljujući komplikovanim zakonima fizike (koji zaista funkcionišu u praksi). Masku je kao prvo potrebno iznutra zaštiti od magljenja, koje nam može zagorčati ronjenje – ko voli da vozi u magli?! Najjednostavniji način (i najružniji) je da pre zarona suvu masku namažemo pljuvačkom po unutrašnjoj strani stakla, ostavimo da se osuši i isperemo. Inače maske za ronjenje na dah su low volume (malog volumena) zbog uštede vazduha. Tokom zarona potrebno je dunuti malo vazduha u masku da se ne bi prilepila za lice, tako da, što je manji volumen maske manje vazduha treba da dunemo u masku.
-Peraja – peraja za ronjenje na dah treba da su srednje tvrdine ploča (prilagođeno snazi mišića nogu – što jači mišići i ploča treba da je tvrđa, zbog boljeg potiska). Peraja za ronjenje na dah su DUGAČKA, i sigurno će vas svako na plaži primetiti! Razlog za ovo, nije prethodno pomenuti egzibicionizam kod ostalih kupača, već ekonomičnost plivanja, tj što manja potrošnja kiseonika kod plivanja pod vodom.
-Disalica – disalica nam služi za disanje na površini i ona treba da je jednostavna, ne previše dugačka (opet zbog neke fizike).
Takođe, nekada, kada ronimo dublje, hladnija je voda ili kada ronimo duže vremena, potrebno je obući ronilačko odelo (zbog pothlađivanja u vodi). Odelo za ronjenje na dah treba da je iz dva dela, bez rajsvešlusa, najbolje da je spolja glatko (tu ima izuzetka u podvodnom ribolovu) debljina od 3mm i 5mm (zavisi da li ronimo u hladnom ili toplom). Takođe, početna varijanta odela za leto može biti i shorty – jednodelno odelo kratkih rukava i nogavica, nose obično vozači skutera i surferi. Veoma važno je da kada nosimo odelo, ne smemo zaboraviti pojas sa tegovima, koji kompenzuje plovnost odela. Tegova ne smemo staviti puno, a obavezno je da smo na površini i nekoliko metara ispod površine plovni, tj da kada se opustimo izranjamo na površinu. -
Tehnika – pravilna tehnika je osnov dobrog ronjenja na dah.
-Pravilno disanje – omogućava da se na najbolji način pripremimo za zaron. Bazira se na joga pranayama disanju.
-Pravilan zaron – pravilna tehnika zarona omogućava da tiho skliznemo ispod površine trošeći što manje energije. Pravilan zaron treba da je elegantan, bez lupanja perajima po površini, i puno vode oko nas!
-Pravilno plivanje perajima – koliko god da su dobra peraja, ukoliko ih ne koristimo pravilno, slaba je korist od njih! Ništa lepše od dugih peraja, sa kojima u tri zamaha stignemo do dna...
-Izjednačavanje pritiska – čim zaronimo moramo zapušiti nos rukom i dunuti u nos. Na taj način uduvavamo vazduh u uši i izjednačavamo pritisak (potpritisak se javlja zbog dubine i pritiska koji voda pravi na vazdušne šupljine u našem telu). Bez ovoga nema ronjenja, tj većina je iskusila bol u ušima pri zaronu. Ukoliko i pored ovoga bol pri zaronu postoji, moramo prekinuti zaron i pokušati ponovo. Ako bol u glavi (sinusi) ili ušima ne prolazi ronjenje se mora prekinuti i probati sledećeg dana.
Na kraju, najvažnije pravilo – nikada ne roni sam!!! Nađite drugara (drugaricu), ronite zajedno - jedan roni, drugi je na površini – samo bezbedno ronjenje je lepo ronjenje. Takođe, za one koji žele više postoji i sport podvodni ribolov, gde se na sve ovo doda i puška za podvodni ribolov i – trk po večeru ispod površine
Ukoliko želite da naučite više o ronjenju na dah, treba da pohađate neki od kurseva ronjenja na dah Apnea Academy, održavaju se nekoliko puta godišnje, više informacija www. dolphinboy.us
