Epidemija gojaznosti jedan je od najozbiljnijih izazova za zdravlje stanovništva u zemljama Evropskog regiona Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Prekomerna uhranjenost i gojaznost nalaze se kod 20-30% dece i adolescenata u zemljama tog regiona SZO, a dramatičan trend godišnjeg porasta njihove učestalosti i udruženost sa drugim bolestima daju epidemiji gojaznosti u ovoj populacionoj grupi izuzetan ne samo zdravstveni, već i ekonomski i demografski značaj. Oko 60-85% gojazne dece školsko-prepubertetskog uzrasta ostaju gojazna i u odraslom dobu, što dovodi do ranije i češce pojave hroničnih nezaraznih bolesti (hipertenzija, rana arterioskleroza, dijabetes), kao i drugih endokrinih, ortopedskih i pshosocijalnih poremćcaja. Udruženost gojaznosti i ovih oboljenja u tako ranom životnom dobu prouzrokuje skraćenje očekivane prosečne dužine života, doprinosi velikom opterećenju bolestima u narednoj generaciji i ugrožava funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite i osiguranja.
Specifičnost juvenilne gojaznosti se ogleda u tome što se deca nalaze u intenzivnom procesu rasta i razvoja, pa je potreban poseban oprez i nadzor fizičke aktivnosti i ishrane, kao i zbog gore navedenih razloga.
ajčešći uzroci gojaznosti su sedentarni način života, premalo kretanja i nedostatak fizičke aktivnosti čije se pozitivno dejstvo, s aspekta prevencije gojaznosti, ogleda u povećanoj energetskoj potrošnji, formiranju mišićne mase kao najaktivnijeg metaboličkog tkiva i ubrzanja bazalnog metabolizma, kao i u ishrani koja je hipoenergetska, tj. preopterećena suvišnim kalorijama prevashodno iz prostih šećera i zasićenih masti, a najčešći razlozi zbog kojih ih deca konzumiraju jeste laka dostupnost, prijatan ukus, nedovoljna roditeljska upućenost o pravilnoj ishrani. Među ostalim bitnim činiocima koji utiču na pojavu gojaznosti nalaze se i genetski faktori (smatra se da se nasleđuje samo predispozicija za gojaznost), kao i brojni psihosocijalni faktori i materijalno stanje porodice.
Navike u ishrani se stiču najpre u porodici, zato je primarno posvetiti pažnju edukaciji roditelja o zdravoj ishrani dece i odraslih putem škola, medija, individualnog savetovanja. Dete lako usvaja roditeljske oblike ponašanja, a samim tim i navike po pitanju ishrane i fizičke aktivnosti.
Sa fizičkim aktivnostima treba početi već u najranijem uzrastu, najpre od laganog prijatnog pokretanja delova tela u prostoru kod novorođenčeta, s čega se posptepeno prelazi na složenije oblike kretanja, sve do nastave fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi. Veoma je bitno naglasati i uticaj ljudi koji su u kontaktu s decom – vaspitača, trenera, profesora fizičke kulture – koji deci moraju ukazati na važnost fizičkog vežbanja, ali, pre svega, učiniti da je deca zavole i praktikuju celog života i da se pronađu u određenom sportu. Svako dete mora imati priliku da se bavi fizičkom aktivnošću. U tom cilju, modernizacija sala za fizičko vežbanje, izgradnja sportskih terena, pešačkih staza, organizacija odlazaka na rekreativne aktivnosti, poput pešačenja i plivanja, može da doprinese popularizaciji kretanja i telesnog vežbanja.