Borenje je oduvek sastavni deo ljudskog života. Prvi ljudi su se morali boriti, što između sebe, što sa drugim bićima iz prirode. Morali su se boriti da bi opstali. Sa razvojem čoveka razvijali su se alati i načini borenja, kao i razlozi zbog kojih se čovek bori su. Imali smo ratove, mnogo ratova. Ljudi su se takmičili ko će imati bolje i modernije oružje za borbu, a danas je ta utakmica na vrhuncu, kada se troše ogromne količine novca za istraživanje i razvoj tehnologije koja će doneti pobedu kada do borbe dođe.
Danas imamo borilačke veštine. To su učenja koja nas dovode u stanje da se bolje možemo boriti, a bavljenje borilačkom veštinom je danas jedno od retkih mesta gde borbu (u smislu “tuče”) možemo smatrati ispravnom i časnom. Borci se u kontrolisanim uslovima, po unapred utvrđenim pravilima jednakim za sve, bore za pobedu, dok publika uživa gledajući to.
Imamo mnogo borilačkih veština, neke su nastale odavno, neke su nove, imamo stare koje su se u međuvremenu menjale, u nekima ima udaraca, oružja, u nekima ne i tako dalje. U tolikom broju borilačkih veština teško je biti upućen u razlike između njih pa ćemo sada napraviti paralelu između džudoa i drugih poznatijih veština sa kojima ljudi džudo obično pomešaju.
Za početak, džudo je kontaktan sport u kome nema udaraca i oružja. Ako vam je prvo na pamet padalo udaranje pesnicama i šutiranje nogama kada vam neko pomene džudo, imali ste pogresnu percepciju. Paradoksalno je to da ljudi koji nemaju mnogo dodira sa borilačkim veštinama odmah pomešaju džudo i karate, dok je jedina sličnost kod ta dva sporta to što u oba borci nose kimono ( koja se pri tom takođe mnogo razlikuju ). Dakle, sličnost džudoa i karatea, tekvondoa, boksa, kik boksa, mačevanja, savatea i sličnih sportova je ili mala ili nikakva.
Ono sa čime džudo ima određenih sličnosti je rvanje slobodnim i grčko rimskim stilom, džiu džica, aikido, mma.
Rvanje grčko rimskim stilom – je borilačka veština sa ogromnom tradicijom. Razlike sa džudoom su za početak u opremi, u džudou imate kimono a u rvanju “dres”. Samim tim i hvatovi u rvanju su šakom za golo telo, a u džudou za kimono. Takođe razlika je u bodovanju. Dok se u džudou boduje bacanje na leđa ( o pravilima džudoa sam detaljno pisao u nekom od prethodnih tekstova ) u rvanju nije bitno na koji deo tela će protivnik pasti nego amplituda koju je imao tokom pada. Takođe u rvanju se boduje izguravanje protivnika van ringa, dolazak za leđa što u džudou nije bod, dok u džudou ima različitih pravila vezanih za hvatove kimona. U rvanju grčko rimskim stilom kontakt sa delom tela protivnika koji je ispod pojasa nije dozvoljen dok u džudou imate parvo koristiti noge za kontakt sa protivnikovim nogama ( za čišćenja ) dok se za hvat rukom ispod pojasa dobija deskvalifikacija. Parter u ova dva sporta nema nikakvih sličnosti.
Rvanje slobodnim stilom – razlika između rvanja slobodnim i grčko rimskim stilom je što imate pravo na kontakt sa protivnikovim delom tela ispod pojasa pa kad gledate slobodnostilaše oni su znatno povijeniji u lumbalnom delu dok se bore od rvača grčko rimskim stilom. U džudou su borci najčešće ispravljeni jer hvat ispod pojasa nije dozvoljen, ali se nogama može napadati protivnik ispod pojasa i veći deo tehnika to i zahteva. Parter kod slobodnostilaša i džudista takođe nema nikakve sličnosti.
Džiu džica je sport koji je najsličniji džudou. Jedan od razloga je i taj što je potekla iz džudoa, ali je imala dosta prostora za razvoj i izrasla u legitiman, ozbiljan borilački sport. Prva razlika iz koje su proistekle skoro sve ostale je bodovanje. U džudou se veća važnost pridaje stojećem stavu nego parteru dok je u džiu džici obrnuto. U džudou je dovoljno jedno čisto bacanje na leđa za pobedu dok se to u džiu džici malo vrednuje pa se bacanja uglavnom svode na ostvarivanje što bolje polazne tačke za početak borbe u parteru. i onda kada gledate prosečnu džudo borbu stojeći stav i parter su recimo u odnosu 80% prema 20% dok je u džiu džici obrnuto. U džiu džici je dosta manje restrikcija vezanih za hvat kimono i dozvoljeni su hvatovi za noge u stojećem stavu za razliku od džudoa. Takođe dozvoljene su i poluge na nogama pored gušenja i poluga na rukama koje su dozvoljene i u džudou. Međutim držanje protivnika na leđima 20 sekundi u džudou donosi pobedu dok u džiu džici samo manji bod.
Aikido je veština koja se razvijala u smeru uglavnom samoodbrane. Zbog toga je bilo teško organizovati takmičenja u smislu realne borbe jer kako ćete se boriti ako i vi i protivnik učite samo samoodbranu pa niko ne želi da napadne. Međutim neki principi prilikom izvođenja bacanja u samoodbrani su slični i slično izgledaju kao kada gledate izvođenje nekih džudo tehnika.
Ovo su osnovne razlike između džudoa i srodnih borilačkih sportova. Naravno teško je objasniti svaku razliku, ali osnove su dovoljne da možete lakše pratiti džudo. Sve u svemu, interesantno je gledati mnogo spremnih momaka i devojaka koji pokšavaju baciti protivnika na leđa uz svakakve vratolomije koje izvode u pokušajima da ne budu bačeni. Takođe tu je parter uz poluge, gušenja i zavhate držanja koji traje samo onoliko koliko postoji situacija izgledna za završnicu, čim toga nema borba se vraća u stojeći stav pa se ne gubi na dinamici.
