Među odraslom populacijom, bolesti srca (npr. infarkt miokarda) predstavljaju najznačajnije i najčešće uzroke iznenadnog prestanka srčanog rada.
Osoba kod koje je došlo do naglog prestanka disanja i rada srca zahteva hitne mere prve pomoći koje se nazivaju mere oživljavanja tj. kardiopulmonalna reanimacija.
Prestanak srčanog rada zapravo je prestanak cirkulacije krvi, odnosno, prekid u snabdevanju tkiva i organa kiseonikom. U tom smislu najosetljiviji je mozak čije ćelije već posle 3 do 4 minuta u hipoksičnim uslovima podležu trajnim oštećenjima.
Cilj KPR-a je da se kroz dopremanje kiseonika do mozga i drugih vitalnih organa život održi do uspostavljanja spontanog disanja i rada srca ili do intervencije stručnih lica.
Prema istraživanjima, najveći procenat preživljavanja imaju osobe kojima su KPR i defibrilacija primenjeni unutar prvih 3-5 minuta od gubitka svesti. U svakom narednom minutu mogućnost preživljavanja opada za 10%.
S obzirom da procenat preživljavanja nije veliki, značajno je imati Plan postupanja u slučajevima srčanog zastoja. To je tzv. “lanac preživljavanja“ koji obuhvata:
-
ranu procenu i poziv SHMP
-
rano započetu KPR
-
rano primenjen AED
-
rano započetu višu životnu potporu
(SHMP- služba hitne medicinske pomoći; KPR- kardiopulmonalna reanimacija; AED- automatski eksterni defibrilator)
Dakle, cilj KPR-a je da se ritmičnim mehaničkim pritiscima na grudni koš- kompresijama i uduvavanjem sopstvenog izdahnutog vazduha u pluća žrtve- veštačko disanje omogući da se procesi disanja i srčanog rada održe i da se mozak kao najsenzitivniji organ kada je kiseonik u pitanju, očuva.
-
Bezbednost- ne zanemariti sopstvenu bezbednost
-
Procena svesti- pokušaj uspostavljanja kontakta sa žrtvom
-
Poziv za pomoć- ako postoji osoba u neposrednoj okolini
-
Disajni put- za otvaranje disajnog puta koristi se manevar „pritisni čelo- podigni bradu“. Ukoliko postoji sumnja na povredu vratne kičme, za oslobađanje disajnog puta koristi se tzv. trostruki hvat.
-
Procena disanja- u vremenu oko 10 sekundi procenjuje se da li žrtva normalno diše tako što spasilac približava svoje uho nosu i ustima žrtve i gleda pokrete grudnog košs, sluša disajni šum i oseća dah žrtve na svom obrazu.
-
Poziv SHMP
-
Spoljašnja masaža srca- nadoknađuje odsustvo spontanog rada srca kao mišićne pumpe. Smatra se da se grudnim kompresijama povećava pritisak unutar grudne duplje uz direktvo delovanje na srce da se krv istisne u cirkulaciju. Pritisak na grudnu kost treba da je ravnomeran i dovoljno snažan da se napravi kompresija dubine 5-6 cm, ritam kompresija 100 do 120 u minuti. Položaj ruku treba da je u donjoj trećini grudne kosti. Radi se 30 grudnih kompresija
-
Veštačko disanje- izvodi se metodom „usta na usta“, „usta na nos“ i „usta na usta i nos“, zavisno o kome se radi (odrasla osoba ili dete/beba). Važno je da se veštačko disanje daje posle sopstvenog udaha, tako da jedan udah traje jednu sekundu. Drugo, važno je pri uduvavanju usmeriti sav vazduh u disajne puteve. Smatra se da u našem izdahu ima oko 16% kiseonika, i da je to dovoljno da se žrtva koja ne diše spontano održi u životu.
Kombinovana tehnika KPR-a podrazumeva naizmenično izvođenje spoljašnje masaže srca i veštačkog disanja u odnosu 30 kompresija i dve ventilacije. Ukoliko spasilac nije u mogućnosti ili prosto iz higijenskih razloga ne želi da nepoznatoj osobi dâ veštačko disanje može samo primeniti grudne kompresije.
Prilikom izvođenja KPR-a UVEK treba misliti na sledeće situacije:
-
da li je glava žrtve dovoljno zabačena? (sa ciljem otvaranja disajnog puta)
-
da li je nos žrtve dovoljno zatvoren ili usta dobro prekrivena? (da vazduh ne „curi“ u okolinu)
-
da li je data premala ili prevelika količina vazduha?
-
da li je adekvatna brzina uduvavanja vazduha?
-
da li je adekvatan položaj ruku na grudnom košu žrtve?
-
da li je pritisak na grudnu kost suviše slab ili suviše jak?
-
da li je odgovarajuća frekvencija grudnih kompresija?
-
obavezno sačekati potpuno vraćanje grudnog koša u prvobitan položaj između dva udaha kao i nakon kompresije
Postavlja se važno pitanje- koliko dugo raditi KPR??!
Po pravilu, reanimaciju bi trebalo raditi do:
-
pojave spontanog disanja
-
dolaska stručnog lica
-
pojave jakog fizičkog zamora samog spasioca
Nedovoljno je naglasiti važnost poznavanja osnovnih principa prve pomoći i kardiopulmonalne reanimacije. U svrhu obuke organizuju se edukativni kursevi sa ciljem da se podigne svest o pravovremenoj pomoći, kada se zna da su prvi minuti najvažniji.
Na kraju, uvek treba misliti i o tome da sutra možemo doći u situaciju da pomognemo nekom koga poznajemo, poznanicima, kolegama, prijateljima, pa i članovima porodice, kada nam to znanje može biti veoma dragoceno.
