Nakon odrađene trke Svetskog U23 prvenstva bio sam oko 6. mesta na Wait listi za Japan, ali smo verovali da postoji realna šansa da se nađem na startnoj, nakon elitne trke u Pekingu, nakon koje bi par takmičara odustalo od trke u Japanu, zbog potencijalne bolesti, povrede, i sličnih stvari. A pošto je praktično kraj sezone za “top” takmičare i samo nepojavljivanje im ne bi naškodilo jer u tom slučaju penal od 30 dana bez trke ne znači ništa kada im je ionako Peking bila poslednja ITU trka u ovoj sezoni. Tako da je došlo do promene plana i let koji je bio bukiran za ponedeljak za moj povratak kući je otkazan, a samim tim je moj boravak u Kini produžen za 5 dana do naredne subote kada bih ujutru leteo za Tokio radi prisustva na brifingu.
Iako ne zvuči tako, Peking (tj. distrikt Changping u kojem je bila trka i u kojem sam bio smešten) je bolja opcija za trening jer je u Yokohami praktično nemoguće voziti bajk. U Kini sam na 10-ak minuta udaljenosti imao zatvoren 25m bazen, dobre puteve oko jezera koje je na 5-6 kilometara od hotela za vožnju i iste za trčanje. Jedini problem sa Pekingom je bilo vreme. Pomalo oblačno, većinom vremena Sunčano sa 20-ak stepeni ne zvuči nimalo loše, ali u poređenju sa oko 35C u Yokohami i ono najbitnije 95 - 99% vlažnosti vazduha je dijametralna suprotnost umerenoj klimi u Pekingu. Tako da sam se pribojavao da jednostavno telo neće biti spremno da nakon 1:20h trke, u podne dozvoli nogama da trče kako bi trebalo... Nezavisno od fizičke pripremljenosti i stanja forme u kojoj sam, hidratacije i sličnog. Jednostavno za takve trke morate doći minimum 4 - 5 dana ranije i priviknuti organizam na uslove. Kao što sam uradio u Cartageni kada sam pobedio na Panameričkom kupu.
Da se vratim na brifing u subotu. Stigao sam, bukvalno, 5 min pred početak. Sleteo sam u Tokio oko 14h, ali dok sam sačekao prtljag, ukrcao se i došao busom do Yokohame, uz gužvu u saobraćaju, ponajviše u samoj Yokohami, vreme je proletelo I u 16:55h sam stugao (a počeo je u 17h). Tako da sam direktno sa aerodroma u hotelsku salu u kojoj je bio brifing. Naravno, prisustvo na brifingu je obavezno i ukoliko se kasni (potpisuje se pre trke) automatski ste poslednji predstavljeni pred trku na startu i poslednji birate mesto na pontonu. Kao što se desilo sa opuštenim Rusima koji su imali startne brojeve među Top 5, a pred start su bili iza mene, iako sam ja imao startni broj 68, pošto su kasnili. Tako da nakon brifinga su ostala 2 slobodna mesta, jedan takmičar je zbog bolesti odustao, drugi se nije pojavio i treći je odustao valjda, tako da je i takmičar koji je bio iza mene na Wait listi upao na startnu listu. Svakako veliko olakšanje, isplatilo se rizikovanje... Ukoliko sada završim i "2.deo", a to je uzimanje bodova.
Trka je bila u ponedeljak, bilo bi čudno da im nije nacionalni praznik, ali su valjda zbog toga napravili trku tada, a ne za vikend. Ujutru, pred start ženske trke, smo oradili familirizaciju bajka, jer je to bila jedina šansa, jer je trka u urbanom delu Yokohame, pa nisu mogli da zatvaraju saobraćaj dan ili dva ranije.
Nakon dolaska u hotel i doručka, odgledao sam plivanje i bajk ženske trke, uživo na japanskoj nacionalnoj televiziji, zapazio detalje koji će mi biti bitni, pogotovo za plivanje. Pozicionairanje, struje vode ako postoje, grupacije na plivanju i slično. To je uvek veoma merodovan pokazatelj šta će se desiti i u našoj, muškoj trci. Tako da ukoliko su žene pre, što je u većini slučaja praksa, uvek volim da pogledam plivanje i vidim šta se tačno tu izdešavalo sa taktičke strane i kako se odražava određeno mesto na pontonu sa plivanjem i krajnim plasmanom do prve bove, prvog kruga i kraja.Start trke je bio u 10:35h i temperatura i vlažnost su već dosta porasle pred start. Nakon kraćeg zagrevanja došlo je vreme za oficijelno prozivanje. Pored mene je stao Brunkhankov, stoga je plan bio da pokušam da mu uđem “u noge” i pratim ga, ali mi i nije baš pošlo za rukom (nogom)... Mnogo je brz u prvih nekoliko stotina metara, a i zbog velike gužve i guranja, zaista je umetnost "ući" tačno “u noge” i “uhvatiti talas” i tako iskoristiti potpuni drafting. Dosta guranja kao i uvek, i uverio sam se da još uvek imam tehničkih detalja za rad što se tiče borbe i pozicionaranja, ne plivanja... Solidno sam plivao, ali da sam se bolje izborio za poziciju, lagano bih mogao biti i 15 pozicija ispred. Prvi krug sam bolje isplivao, u drugom sam izgubio par pozicija zbog guranja oko bova. U poslednjih par stotina metara sam pojačao dosta i prešao par takmičara, jer sam imao osećaj da se pravi malo rastojanje. U svakom slučaju kada se nađete u određenom delu grupe jako je teško preći takmičare, zbog toga mi je bilo i relativno lako plivati i pratiti noge ispred. Izašao sam 30-40 sekudni iza prvih, u grupi. Svi smo na sekund izlazili. Tako da nakon dobre prve tranzicije “uhvatio sam točak” Chris McCormacka i znao sam da je posao praktično završen, jer, ako sa njim ne stignemo prvu grupu, onda ni sa kim neću. Ubrzo smo uhvatili drugu grupicu (još uvek se u tih prvih par kilometara tek formiraju male grupe i spajaju). A na kraju prvog kruga smo uhvatili i prvu grupu i nastala je velika prva grupa. Napokon... Ove godine me nije htelo i nisam imao sreće, ali jedan cilj je ispunjen, a to je vožnja u prvoj grupi. Jednostavno znam da sam spremam i da tu pripadam, ali ne idu stvari uvek po planu.
Bike je izuzetno tehnički, veoma težak, sa “xx” okreta u jednom krugu, a ima ih 8 (po 5.2 km). Plus kada se doda sprint za premiju od 500$ u svakom krugu, možete zamisliti koliko promena tempa se desi. Imao sam preko 200 puta vatažu preko 700! Mislim da to dovoljno govori... A maksimalno, koliko se sećam, 1100 W. Zaista naporan bajk, a pogovoto kada se vozite nazad i u sredini kao što sam ja, iz prostog razloga što je put dosta uzak i što je nemoguće, bez velikog rizika, preći takmičare i otići napred.
Pokušavao sam nekoliko puta, ali nisam bio spreman na tako veliki rizik, i, pre svega, nesportsko preticanje i izazivanje gužve. A postoji dosta takmičara koji ne vode računa... Zbog čega sam ja bio još oprezniji. U trećem krugu je Južnoafrikanac pao ispred mene! U trenutku sam pomislio "opet sam dole", ali na sreću prešao sam preko njegovog bajka i ostao na svom. Kako, ne znam... Refleksi, koordinacija i mali mozak su odradili svoje, a da ja nisam ni bio svestan toga. Međutim, korman mi se pomerio udesno tj. točak više nije bio centriran od tog udarca i malo se otegla lula koja drži korman. E tu je nastao problemčić tj. zbog toga sam do kraja vozio veoma oprezno i bez rizika... I da bih vozio pravo morao sam da "kormanim" malo udesno... Zbog čega me je u poslednjih par krugova i lumbalni deo leđa, zaista, boleo. Osećao sam se zaista dobro na bajku, kada se sve sabere, i dosta sam puta sprintao sam da spojim grupu kada se razvlačila i bilo je par ključnih momenata u kojima, da nisam prešao takmičare, bih ostao iza, jer je nekolicina njih i otpala. Nakon Hamburga i događaja tamo, od sada se uvek oslanjam na sopstvene noge i ne rizikujem ni iza koga, ni sekunde, već odmah reagujem. Ako mogu naravno...
Nakon jako loše druge tranzicije krenuo sam na trčanje, jedan od poslednjih iz grupe. Prvih par stotina metara sam se osećao dobro i prešao nekoliko takmičara, ali su se onda i obistinili moji strahovi... Telo je, jednostavno, otišlo u “shut down”. Manje - više zbog jakog bajka i dosta promena koje me je sigurno više iscrpelo nego one koji su se vozili napred, jer se grupa stalno razvlačila i sprintao sam mnogo puta samo da bih se vratio, već zbog pomenute vlažnosti vazduha koja realnu temperaturu povećava za preko 10 stepeni. Kao i 2009. kada sam radio svoju prvu “Dextro” trku na istom mestu i ove godine je vlažnost vazduha bila, neverovatnih, 99%.
“Noge nisu slušale” - bio bi odogovor na moje trčanje. Preživljavanje od samog početka. Zaista loš osećaj, jednsotavno ste u svađi sa vašim telom. 1,5 dan za aklimatizaciju je daleko od dovoljnog, ali nisam imao drugog izbora. Tako da sam prešao samo nekoliko takmičara i završio kao 37. sa trčanjem od 34 minuta. Ne totalna katastrofa, čak je meni izgledalo i kao 35 ili 36 minuta, sa obzirom na to da sam imao osećaj kao da trčim trening laganog tempa...
Nema boljeg osećaja od ulazka u veliki lavor ili kadu punu leda (10-ak C) nakon skoro 2 h kuvanja.
I dalje solidno mesto, i bodovi što je najvažnije. Ipak je u pitanju Svetsko seniorsko prvenstvo i završio sam u sredini... Sa očajnim trčanjem. Tako da se nazire neka perspektiva u budućnosti i to već bliskoj. Na pravom sam putu, rekao bih...
Trka se zbog odlaganja u maju bodovala za Svetsko prvenstvo 2012, stoga, praktično sledeću sezonu počinjem kao 37. rangiran u “Dextru”.
Još dosta stečenog iskustva za budućnost, zasigurno. Na narednom Dextru ili Svetskom kupu, siguran sam, osim što ću biti spremniji, biću i mnogo pametniji. Ovo je sport iskustva definitvno.
Krenuo sam kući sledećeg dana u utorak i za malo izbegao tajfun i uragan (koji po redu?) koji je poplavio Tokio. Stoga sam dobro prošao... (ne računajući da sam malo svetleo i trepereo kada sam izašao iz (radioaktivne) vode kada je bila familirizacija na plivanju :). Šalim se naravno, ITU nikada ne bi stavio pod znak pitanja sigurnost i zdravlje nas takmičara i čitava situacija u Yokohami je već mesecima pod monitoringom i sva merenja su pokazala da je bezbedno područje tj. da nema radioaktivnosti.
Slike i video na ITU stranici
Rezultati Dextro Energy WCS Yokohama 2011
Za 12.99 eura možete kupiti season pass na triathlonlive.tv i tako uživo pratiti sve trke i gledati na "odloženo" tj. sve ovogišnje trke (cela trka, svih 2h plus magazin tj. najzanimljiviji isečci i pregled trke, i muške i ženske) možete u bilo kom trenutku gledati od početka do kraja.
