Još nisam upoznao nekog ko, bez obzira na trenutni nivo forme ili uspeha, ponekad jednostavno nije želeo da radi sve ono što zna da je potrebno kako bi održao dostignuti nivo ili ga dodatno podizao. To je sastavni deo ljudske prirode: uvek će biti perioda kad, uprkos onom što treba da radimo – pa čak i želimo da radimo – nećemo hteti da preduzimamo baš ništa. Ono što razdvaja one koji nastavljaju ka uspehu od onih koji održavaju status quo je upravo sposobnost da, u ključnim trenucima kad se lomimo i odlučujemo šta da preduzmemo, biramo da tražimo i nalazimo unutrašnju motivaciju koja će nam omogućiti da nadvladamo zadovoljstvo trenutnim stanjem i pokrenemo se.
Pošto se i sâm gotovo svakodnevno suočavam sa tim, koraci koje preporučujem nisu šablonski saveti, već lično provereni i dokazani načini da se pokrenete kad vam se baš ništa ne radi.
Iskreno procenite da li vam zaista treba predah. To je uvek prvi korak kad otkrijem da mi se nešto baš i ne radi. Činjenica je da često radimo (kako na treningu, tako i na poslu) zaista naporno, i letargija koju ponekad osetimo je način na koji nam telo i um saopštavaju da nam je naprosto potreban predah. Ovde je važno biti svestan jedne igre uma i biti zaista iskren prema sebi jer često, iako nam predah nije zaista potreban, um nam i dalje – i to iz puke lenjosti – govori da jeste! Kako da znamo kada je predah opravdan a kad ne? Evo jednog primera. Ja vežbam, makar ponešto, baš svakog dana. Ponekad mi se, naravno, desi da mi se ne vežba. Ubedljivo najveći deo takvih trenutaka shvatim da sam jednostavno lenj. I zaista, kad uprkos toj lenjosti pristupim vežbanju, sve ide kao podmazano. Nekad, međutim, shvatam da telu zaista treba odmor – potpuno mi je jasno da, u stanju u kom se nalazim, neću moći da vežbam uz potpunu kontrolu nad pokretima. Zato uzmem dan ili dva odmora od vežbanja. Korist je dvostruka: prvo, telo koristi predah da bi se obnovilo. Drugo, nakon dan ili dva vežbanje počinje da mi nedostaje, i željno čekam sledeći trening.
Počnite polako. Ponekad, kad mi se ne vežba, odlučim da ću jednostavno izvesti manji obim treninga nego inače. Da ću, umesto uobičajenog broja serija, izvesti manji broj; umesto uobičajenog trajanja intervalnog treninga, uradiću recimo 60%. Ako tako priđem tim treninzima, često otkrijem da, kad već jednom počnu, sve u stvari ide sasvim lepo i budem raspoložen da izvedem i uobičajeni puni obim. Ali čak i ako obim treninga ostane smanjen, to je opet korisno iz dva razloga. Prvo, nisam propustio trening za taj dan – osećaj održavanja strukture aktivnost je nekima od nas izuzetno važan. I drugo, sprečava me da ne zađem u začarani krug lakog odustajanja u trenucima kad mi se ne radi.
Izmenite trenutnu strukturu. Otkrio sam da me u najboljoj formi održava, i na pravi način stimuliše moj metabolizam, nekoliko minuta veoma intenzivnih intervalnih treninga barem 4-5 puta nedeljno. Oni većinom nisu baš prijatni. Ponekad je samo pomisao na njih – iako je reč o ukupno najviše 4 minuta – veoma obeshrabrujuća. I za to, međutim, postoji rešenje. Kako za intervalne treninge koristim četiri različite vežbe, podeliću predviđenu minutažu na četiri, pa će takva struktura – umesto jedne vežbe u trajanju od četiri minuta, četiri vežbe od po jedan minut – biti zanimljivija za sprovođenje. Isto možete da radite i sa treningom sa opterećenjem. Ako vam se ne radi ono što je predviđeno za taj dan, ali otkrivate da biste sasvim rado radili nešto drugo – samo napred.
Vezujte aktivnost za zadovoljstvo umesto za neugodnost i bol. Psiholozi su odavno utvrdili da sve što preduzimamo vezujemo za zadovoljstvo ili bol. Kad otkrijemo da nam nedostaje motivacija, to je siguran znak da aktivnost o kojoj razmišljamo vezujemo više za bol nego za zadovoljstvo. Kad, na primer, razmišljam o preskakanju treninga, obično vezujem takva razmišljanja sa neugodnošću ili bolom tokom vežbanja, ili dosadom proisteklom iz dugogodišnje prakse treninga. Ono što činim kako bih se oslobodio takve zablude je da se podsetim na uživanje u pokretu, zadovoljstvo uspešnim treningom, kao i dugoročnu korist u pogledu zdravlja i dugovečnosti. A sve to proizvodi zadovoljstvo.
Ili, drugi primer: možda vam prijatelj ili bliska osoba poverava stvari koje je zaista opterećuju. A vama danas baš nije do toga: vezujete vreme tokom koga vam se osoba poverava sa dosadom, ili da ste primorani da je slušate a napolju je lep dan i izašli biste na sunce. Pokušajte da uspostavite drugačiju asocijaciju: zbog vaše brige nekom će biti bolje. Mislite o njima i mogućnosti da im svojom pažnjom pomažete, postajući još važniji deo njihovog života. Svaki put kad u um pustimo takvu „muziku“, otkrivamo da unutrašnja motivacija raste, menjajući naš stav prema onom što treba da uradimo.
Mera uspeha se svodi na to ko pobeđuje u nadmetanju dva takmaca skrivena u svakom od nas: jednog koji želi da stane – i odustane – i drugog, koji bira da se punom snagom suprotstavlja onom što stoji na putu ka uspehu (a to je najčešće zadovoljstvo onim već postignutim).
Iako su ulozi u tom nadmetanju ozbiljni a njegove posledice dalekosežne, koraci koje u svakom trenutku možemo preduzeti su jednostavni i dostižni svakom od nas.
