Slatki krompir ili batat( lat. Ipomoea batatas) je zapravo podzemna krtola, nalik repi iz porodice slakova (Convolvulus). Iako se batat često zove slatki krompir (eng. Sweet potato), on nema nikakve veze sa običnim krompirom.
Poreklom je iz Srednje i Južne Amerike, a masovno se gaji i koristi u Aziji, Americi i Africi. Iako je u toplijim krajevima dvogodišnja biljka, batat se u Srbiji gaji kao jednogodišnja kultura. U ishrani se koriste sekundarna zadebljanja korena i mlado zeleno lišće. Postoji velik broj različitih vrsta, a najpoznatiji je batat belog, narandžastog i ljubičastog korena.
Sirovi batat u proseku sadrži oko 77% vode, 20% ugljenih hidrata, 1,6% proteina , 3 % vlakana i skoro da uopšte ne sadrži masti.
Najveći procenat od ukupnog ugljeno-hidratog sadržaja batata otada na skrob, čak 53% . Prosti ugljeni hidrati poput glukoze( dekstroze), fruktoze, saharoze i maltoze čine oko 32% od ukupnih hidrata u slatkom krompiru.
Jedan skuvani slatki krompir srednje veličine ima oko 3,8 gr vlakana, gde dominiraju nerastorljiva vlakna( celuloza, hemiceluloza, lignin). Napomenimo da su nerastvorljiva vlakna značajna sa aspekta smanjenog rizika od dijabetesa tipa 2 i zdravlja creva( crevna flora – prebiotici, prevencija karcinoma debelog creva…).
Iako slatki krompir nije bogat proteinima, vredno je spomenuti sporamine, jedinsteni oblik proteina kojima se pripisuju antioksidativne sposobnosti. Inače, pomenuti proteini i na nivou same biljke imaju „regenerativni“ učinak.
Skrenimo pažnju i na to da je slatki krompir bogat beta-karotenom. Smatra se da se prosečne dnevne potreba za vitaminom A mogu podmiriti sa oko 100 gr batata.
Naravno, tu su i vitamini C i E, kalijum, mangan, vitamin B6.
Slatki krompir je i prava antioksidantna bomba( najveći sadržaj u kori, „u ljusci“) jer pored proteina sporamina sadrži i hlogeničnu kiselinu( najzastupljeniji polifenolni antioksidans), antocijanine i kumarine( značajni za prevenciju stvaranja krvnih ugrušaka - potreban oprez kod onih koji uzimaju antikoagulantnu terapiju , a u studijama na životinjama se pokazao i mogući učinak na ihbiciju replikacije virusa HIV-a).
Aporpcija vitamina C, kao i pomenutih antioksidanasa iz ovog povrća je najbolja posle kuvanja. Kuvanjem( sa korom, „u ljusci“) se čak može „umanjiti“ glikemički indeks ( GI) ovog povrća( 44-96). Bitna je dužina kuvanja slatkog krompira. Naime, posle oko 30 min kuvanja slatkog krompira, GI istog je oko 45. Smatra se da postoji direktan uticaj vremena kuvanja na skrob sadržan u slatkom krompiru. Sa druge strane pečenje i prženje nemaju ovaj benefit. Isto tako, ako se pretera sa dužinom kuvanja, 45 min i duže , GI se penje na oko 90.
Važno je pomenuti da su naučnici Međunarodnog centra za proučavanje krompira u Limi (Peru) pronašli gene bakterija u 291 vrsti slatkog krompira, uključujući i one koje se gaje u SAD, Indoneziji, Kini, delovima Južne Amerike i Afrike. Hm, slatki krompir je spontano genetski modifikovan pre 8.000 godina? Simbioza na obostranu korist?
Ok i kada pitate, zašto je slatki kromir bolji od „običnog krompira“? Ukratko…
-Niži glikemički indeks
-Bolji izvor dijetnih vlakana
-Bogatiji vitaminom A
-Više moćnih antioksidanasa
-Ne sadrži glikoalkaloid solanin kao krompir( „toksični efekti“, „ljuštenjem“ krompira se najveći deo odstranjuje, a najviše ga ima u proklijalom krompiru…ali ne bi trebalo ići u krajnost i nepotrebne „fobije“)
Postoji više „vrsta“ slatkog krompira, čak oko 5000 vrsta, dok se kod nas uzgaja oko 100; u zavisnosti od boje, kao što već pomenusmo, imamo najčešće beli, narandžasti i ljubičasti, dok ima i onih u žutoj, crvenoj, pa i plavoj boji. Smatra se da su narandžasti oblici najbogatiji beta-karotenom u obliku sa maksimalnom bioraspoloživošću.
Ima tvrdnji (koje još nemaju dovoljnu naučnu potporu) da beli japanski „Caiapo“ slatki krompir ima pozitivan učinak kod dijabetesa tipa 2, utičući na bolju kontrolu šećera u krvi i osetljivost na insulin.
