You are here

ADAPTACIJA U SPORTSKOM TRENINGU

Život je sam po sebi složen proces adaptacije na uslove u kojima živimo a koji su visoko stresogeni i zahtevaju niz odbrambenih mehanizama.

Adaptivnost je jedno od najvažnijih opštih svojstava čoveka, s obzirom da prilagođavanje uslovima njegovog okruženja predstavlja osnovni kriterijum evolutivnog procesa.

Veliko fizičko opterećenje izaziva opšti adaptacioni sindrom kao rezultat prilagođavanja organizma na dugotrajno delovanje stresora.

Adaptivne sposobnosti svake individue su genetski ograničene i različite.

Sportski trening treba posmatrati kao proces usmerene specifične adaptacije (prilagođavanja) organizma sportiste na uticaj trenažnih opterećenja.

Dok veličina trenažnog opterećenja utiče na promenu stanja organizma, dotle određeno stanje organizma uslovljava efikasnost opterećenja.

Mala opterećenja - do 30% od maksimuma, ne izazivaju traženi efekat na organizam, dok su suviše velika - preko 100%, takođe nepoželjna.

Uravnoteženo opterećenje koje može izazvati pozitivan adaptacioni efekat u organizmu naziva se optimalnim opterećenjem.

Ako se u organizam kroz duži vremenski period deluje istom jačinom stimulusa, onda će radna sposobnost da se poveća samo do izvesnog nivoa, a kasnije će se organizam sve više prilagođavati takvim stimulusima, što će prouzrokovati i smanjenje radne sposobnosti.

Utvrđeno je da se primena sledećih trenažnih opterećenja odvija u uslovima završenog adaptacionog procesa i na taj način prevenira pojava hroničnog prenaprezanja organizma.

Adaptacija ima fazni karakter.                                     

Tri su vrste trenažnih efekata:

  • brzi (akutni) – brza adaptacija - do 1 sat nakon treninga; Predstavlja neposredan odgovor organizma na jednokratni uticaj trenažnog opterećenja. Karakterišu ga promene energetskog metabolizma.

  • zakasneli (prolongirani) – u kasnijim fazama oporavka posle treninga. Popunjavaju se energetski depoi organizma i ubrzava obnavljanje ćelijskih struktura.

  • kumulativni trenažni efekat – sumiranje tragova većeg broja časova treninga. Ovo je faza dugotrajne adaptacije i obuhvata strukturne i funkcionalne promene u organizmu sportiste.

Za pravilno planiranje i sprovođenje trenažnog procesa neophodno je da se pridržavamo određenih principa.

Najveći značaj imaju sledeći biološki principi sportskog treninga:

  • postupnost - Porast radne sposobnosti u procesu sportskog treninga može se ostvariti postupno doziranim opterećenjima, kao i odgovaraju

  • im intervalima odmora. U praksi to znači da svaki naredni trening mora biti nešto jači od prethodnog, a intervali odmora po dužini trajanja treba da budu takvi da, sledeće opterećenje uvek dođe u fazi superkompenzacije (nadoporavka).

 

  • specifičnost - Najizraženije adaptivne promene pod uticajem treninga dešavaju se u onim organima i funkcionalnim sistemima na koje je usmereno određeno trenažno opterećenje.

 

  • individualnost - Trenažna opterećenja zavise od individualnih sposobnosti svakog sportiste, tj.trenažni proces je u suštini visoko personalizovan proces.

  • superopterećenje - Izražene adaptacione promene u organizmu mogu da se postignu samo ako se u procesu treninga primenjuju fizička opterećenja koja u dovoljnoj meri opterećuju funkcije i time stimulišu njihov razvoj. Intenzitet opterećenja mora postepeno da se povećava u skladu sa porastom treniranosti sportiste.

 

  • reverzibilnost - Adaptacione promene izazvane treningom su prolazne. Primera radi, merenja su pokazala da se samo za dve nedelje aerobni kapacitet (VO2max) smanji za 25%. Znači da se izdržljivost smanjuje ako se ne održava treningom.

 

  • pozitivno uzajamno dejstvo - Ako rezultat trenažnih efekata iz uzastopno vršenih opterećenja dovodi do pojačanja adaptacionih promena u organizmu to je pozitivno uzajamno dejstvo.

 

  • konsekutivna (naizmenična) adaptacija - proizilazi iz procesa heterohronizma – neistovremenim biohemijskim promenama koje se javljaju u treningu i u oporavku. U trenažnom procesu neophodno je voditi računa o promenljivosti pojedinih treninga, neprekidno menjajući trenažne sadržaje, metode i parametre intenziteta i ekstenziteta opterećenja.

 

  • cikličnost - sprovođenje treninga u različitim vremenski zaokruženim celinama gde se rad i odmor smenjuju na određeni način sa ciljem da se prevenira “stanje pretreniranosti”.

 

U teoriji i praksi koristi se pet ciklusa sportskog treninga:

  • monociklus – pojedinačni treninzi za ostvarivanje trenutnih efekata;

  • mikrociklus – traje 3 - 10 dana (nedeljni treninzi);

  • mezociklus – traje 3 - 6 nedelja; ekstenzitet i intenzitet opterećenja se menjaju prema ukupnom sadržaju i opterećenju mikrociklusa;

  • makrociklus – traje 6 – 12 meseci; periodizacija godišnjeg treninga;

  • polimakrociklus – više makrociklusa

Galerija: 
Aleksandra Branković
Lekar - savetnik za sportske povrede