Ova dva pojma označavaju načine na koje telo dobija energuju za pokretanje u različitim fizičkim aktivnostima. U nekim aktivnostima način dobijanja energije je anaerobni, a u nekim aerobni.
- Aerobni energetski sistem
Aerobno znači sa kiseonikom. Aerobni energetski sistem je dominantan kada se dovoljno kiseonika doprema u ćelije da zadovolji potrebe proizvodnje energije. Znači, aerobna aktivnost se odnosi na prisutnost kiseonika. Aerobne aktivnosti su vremenski dugotrajnije, a nižeg inteziteta, hodanje, trčanje, vožnja bicikla, itd. Mišićne ćelije sadrže strukture zvane mitohondrije. Aerobna energija se proizvodi u mitohondrijama. Što je veći broj mitohondrija u ćeliji, time je veća sposobnost te ćelije za aerobnu proizvodnju energije. Aerobne aktivnosti su odlične za očuvanje zdravlja, jačanje srca, krvnih sudova, pluća. Takođe su dobre za oslobađanje od stresa, psihičko rasterećenje i idealne za smanjenje telesne težine. Pri aerobnim aktivnostima odnosno aktivnostima niskog inteziteta se pojačano iskorićavaju masti iz tela kao izvor energije.
- Anaerobni energetski sistem
Anaerobno znači bez kiseonika. U odsustvu dovoljno kiseonika kada mišić treba brzo da generiše silu, mišić se, prvenstveno, oslanja na anaerobne sisteme, koji obezbeđuju brzo dostupan izvor energije. Anaerobna proizvodnja ATP-a se odigrava unutar ćelije, ali izvan mitohondrija. Sa sve većim intezitetom vežbanja kardiovaskularni sistem pokušava da poveća isporuku kiseonika u mitohondrije angažovanih mišića da bi aerobno proizveli dovoljno ATP-a. Međutim u jednoj tački pri povećanju inteziteta kardiovaskularni sistem postaje nesposoban da dopremi dovoljno kiseonika u mišiće, tako da mišići traže od anaerobnih sistema da brzo proizvedu ATP. Ta tačka u kojoj nije dostupna adekvatna količina kiseonika naziva se anaerobni prag. Anaerobni prag zavisi od aerobne sposobnosti i genetike.
Primarni izvor anaerobne proizvodnje ATP-a je glukoza koju nosi krv i koja se skladišti u mišićima i jetri kao glikogen i fosfokreatin. Znači, aerobna i anaerobna proizvodnja energije se razlikuju po tome koje supstance se koriste za proizvodnju ATP-a, u intezitetu vežbanja gde su mirovanje i maksimalni napor dva ekstrema mogućeg inteziteta. Dokle god je mišićna ćelija anaerobna ona koristi masne kiseline i glukozu da proizvede ATP, a kada angažovani mišić postane anaeroban on se za proizvodnju ATP-a oslanja na glukozu i na sistem fosfagena. Nusproizvod anaerobne proizvodnje ATP-a je mlečna kiselina.
Mlečna kiselina je jedan od glavnih faktora koliko će anaerobna aktivnost moći trajati. Kako se nivo mlečne kiseline povećava, tako se sprečava dalja kontrakcija tog mišića. Iz tog razloga postepeno smanjujemo i prekidamo aktivnost. Zatim nakon nekog perioda odmora možemo opet početi. Mlečna kiselina je glavni uzrok pečenja, bola u mišićima. Znači, anaerobne aktivnosti su velikog inteziteta i kratkog trajanja.
Hemijske materije koje telo koristi za proizvodnju ATP-a zavise od proteina u telu koji se nazivaju enzimi. Oni su potrebni za obavljanje hemijskih reakcija koje proizvode ATP i aerobno i anaerobno. Kada vežbamo intezitetom ispod anaerobnog praga u proizvodnji ATP-a dominiraju aerobni enzimi koji metabolišu masti i ugljene hidrate, a kada se vežba obavlja iznad anaerobnog praga anaerobni enzimi preuzimaju dominantnu ulogu.
