You are here

Rivalitet u powerliftingu

image

Osim volje, želje i ličnih sklonosti ka velikim brojkama u powerliftingu najjači katalizator je rivalitet. Bez njega napredak je moguć, ali manji nego što može da bude.
Postoji više vrsta rivaliteta. Jedan je pritajeni-između trening partnera, drugi je onaj pravi-između takmičara koji u istoj aktegoriji gađaju istu medalju. Postoji i istorijski rivalitet sa nekim koji je dizao i postavljao rekorde, pa se mlađi naraštaji mere s anjim.

Pored kvalitetnih šipki, mnoštva jednoručnih tegova i obilja mašina raspoređenih u lepo sređenoj, klimatizovanoj teretani, trening ne može biti potpun ako nemaš trening partnera. Ako ih ima više onda je još bolje. Jedan drugom dodaju tegove, bodre se međusobno, ali najvažnija komponenta je da drže jedan drugog na oku i mere međusobni napredak. Ako se desi da moj partner počinje da dodaje gas na treningu i da se to vidi na rezultatima, odmah se priključujem “čestitkama” i ja dajem više. Ako imaš zakazan trening, a čekaju te drugari u teretani mala je verovatnoća da će da te mrzi ili da ćeš da se zagledaš u nešto superinteresantno na Discovery kanalu. Ta hemija premeravanja svojih i partnerovih rezultata u velikoj većini slučajeva vuče ceo sistem napred i svakom pojedincu doda po neki kilogram u konačnom skoru. Čak i ako vežbaju superteškaš i neki tip od 70 kg koji diže znatno manje, dugotrajno gledanje u tuđe rezultate i velike brojke “minimatiku” razbija mentalne barijere po pitanju napretka, a teškaš, hteo - ne hteo, pred publikom svojih manjih drugara mora da zapne više. Normalno, ova vrsta rivalstva kod partnera različitih rezultata i kategorija se ne može iskazati konkretnim brojkama i da se zna ko je koga stigao ili prestigao, već se meri unutrašnjim osećajem za napredak.
Pravi interaktivni rivalitet je kada u istoj kategoriji dva takmičara imaju približno iste rezultate i nišane postolje. Momci koji ni ne moraju lično da se poznaju, ili žive u istim gradovima, ili državama, imaju stalno u mislima šta onaj drugi radi i koliko je napredovao. Ležu mereći svoj projektovani maksimum sa konkurencijom i bude se sa istom mišlju, i tako danima, nedeljama pa čak i godinama. Trenutno se pred našim očima odvija dramatična bitka za titulu najjačeg na mrtvom dizanju iz koje je, zbog manje konstiutucije, ispao Konstantin, a ostali da dižu Milan_rivalitetBenedikt Magnuson i Endi Bolt. Do pre svega par godina rezultati na mrtvom izanju od oko 400 kg su bili superrespektabilni. A onda se izdvojila trojka sa neljudskom snagom i iz godine u godinu povećavala rezultate i jedan drugom “podizali lestvicu”. Lomili su se diskovi, pucali kvadricepsi, lekari obliveni hladnim znojem su preklinjali kolose da se okanu velikih težina, pretili trajnim invaliditetom, ali ne, … Težine su neprestano rasle. Evo nedavno je napadnuta i granica snova od 460 kg na dva odvojena takmičenja i mlađi Benedikt je uspeo, a Bolton je samo odložio svoj uspeh. Čitava powerlifting javnost posmatra dvoboj ova dva “hajlendera” i željno očekuje dan kada će se njih dvojica sresti na nekom zvaničnom takmičenju licem u lice. Iz tog masivnog deadlift rivaliteta cela powerlifting javnost je izvukla veiliku korist jer smo samo gledajući njih postavili veće ciljeve i kao hipnotisani verovali u njihovo ispunjenje.
Rivalitet kroz vreme ili istorijski rivalitet se odnosi na nadarene powerliftere koji bukvalno svojim delima pišu istoriju. Nekada se verovalo da se jači čovek od Bila Kazmajera neće roditi, a danas postoje barem petorica slične snage koji se nadaju da će natkriliti njegove rezultate. Ali, da nije bilo Kaza, pitanje je da li bi neko verovao da je tolika snaga moguća.
Kao zaključak je da u našem sportu ne treba bežati od rivaliteta jer je to pouzdan način da nam se ambicije ne uspavaju.

Milan_profile_pic_copy