You are here

Pandemija - Zapitajmo se kako dalje

U vreme pisanja ovog teksta teče 5. dan vanrednog stanja u Srbiji, broj obolelih od Korona virusa je premašio 100. Možda zvuči kao neki apokaliptični uvod, ali verujte, mnogima cela situacija tako izgleda.

Ovih dana, svi informativni sadržaji su preplavljeni informacijama o novom virusu koji se širi velikom brzinom među stanovništvom i težu kliničku sliku početnog gripoznog stanja razvijaju uglavnom starije stanovništvo, sa komorbiditetima i kompromitovanim imunskim sistemom. Smanjivanje uzajamnih kontakata, samoizolacija, redovna higijena, pre svega redovno pranje ruku vodom i sapunom, su izgleda najdelotvornije mere. I još mnogo drugih informacija će pristizati u danima koji su pred nama.

Želja mi je da pokušam da pronađem neki smisao u svemu ovome, sklopim „kockice“, uočim moguće pouke na koje nam i vera i nauka alarmantno ukazuju.

Kroz istoriju čovečanstva dešavale su se pandemije raznih bolesti: kuge, hemoragijske groznice, tuberkuloze, velikih i malih boginja, pandemije gripa. Milioni života su se gubili. Poslednji put pandemija je proglašena 2009. godine kada je tzv. svinjski grip odneo stotine hiljada života u svetu.

Mnogo puta sam u svojim tekstovima pokušala da skrenem pažnju da svet u kome živimo postaje sve manje bezbedno mesto, kako za ljude, tako i za životinje. Tempo života se ekstremno ubrzao. Nove tehnologije, što poznate široj javnosti, što manje poznate ili nepoznate (a ima i takvih, sigurno), globalno zagrevanje, zagađivanje životne sredine, sve to prihvatamo kao sastavni deo naših života, a zapravo je posledica svega što radimo. U vekovima koji su za nama čovečanstvo su ugrožavale zarazne bolesti, danas su to hronične, sa kojima su se ljudi saživeli. Normalna stvar je postala da neko ima povišen krvni pritisak, šećernu bolest, da je preživeo infarkt, moždani udar; karcinoma se jos plaše tu i tamo. Sve je manje brige za sopstveno zdravlje. Velike su podele na one koji imaju previše i one koji nemaju dovoljno sredstava za normalan život, pristojne egzistencije je jako malo. Strah od nemaštine nas „gura“ u previše obaveza, jurimo sa posla na posao pokušavajuči da obezbedimo svojim najbližima osnovna sredstva za život.

Toliko smo okrenuti drugim stvarima. Ljudi se otuđuju, komuniciramo preko društvenih mreža, nameću se sadržaji iskrivljenih rijaliti realnosti. Pravih čovekovih vrednosti se možda samo još „dinosaurusi“ sećaju, zbog čega živimo, šta je svrha našeg postojanja. Da se razumemo, nisam protiv tehnologije, sve ima svoje prednosti, i mi kao inteligentna bića prirodno je da težimo razvoju, ali sve ima svoju meru, a mi smo našu, izgleda, odavno prešli.

Postoji par stvari koje su mi posebno skrenule pažnju proteklih dana, što me je i inspirisalo da napišem ovaj tekst. Još jedna potvrda ljudske pohlepe, gubitka solidarnosti i empatije su poluprazne police u prodavnicama, svi smo svedoci toga. Trenutno, strah je u svima nama (bar većini), ali ne posežemo svi za takvim postupcima, tako da, opravdanja nema. Da li ste videli slike gradova koje kruže društvenim mrežama pre i nakon što su se ljudi izolovali u svojim domovima? Neverovatna su poređenja u čistoći vazduha, životinjama koje dugo godina nisu primećene na nekim mestima, a sada kada nema ljudi osećaju da nema ni opasnosti. Kažu da zdrava deca imaju imunitet prema ovom virusu, i da, ako se pojave slučajevi prolaze sa blažim simptomima. Dakle, deca, mlada neiskvarena bića, budućnost ovog sveta su pošteđena.

Stres je postao naša svakodnevnica. A stres je glavni okidač za bolest. A onda se desi nešto poput trenutne situacije u kojoj se nalazi ceo svet, i sve STAJE. Ne ulazeći u moguće i nemoguće teorije zašto se sve ovo desilo, ne tražimo opravdanja. Već se zapitajte, da li nam je ovo ozbiljna opomena? Da li je čovečanstvu zaista potreban jedan dobar „reset“, da zastanemo, preispitamo sebe, svoje odluke, ponašanje, planove? Da se podsetimo da su porodica i ljubav prema bližnjima izvor nemerljive sreće, snaga koja nas pokreće. Vreme koje im posvećujemo ne može da se poredi sa novcem, a briga o sopstvenom zdravlju je istovremeno i briga za prirodu koja vrlo lako može da se okrene protiv nas.

Možda će ovo biti još jedna epizoda koja će, kada sve prođe, biti zaboravljena. A možda će ipak uzdrmati kolektivnu svest, prosvetliti nas da promenimo „kurs“ u nekom drugom smeru. Budućnost je svakako neizvesna. Ali je vrlo jasno ukazano da ljudska vrsta nije njen najdominantniji učesnik.

Foto:Pixabay                                                                                         

 

Aleksandra Branković
Lekar - savetnik za sportske povrede