You are here

„Češka Lokomotiva“ je dovoljna motivacija

Svakome od nas bilo da smo rekreativci ili profesionalni sportisti, ponekad je potreban dobar primer kao motivacija. U trenutku kada posustaješ i padaš psihički, spreman da odustaneš, setiš se da ima nekog ko je istrajao i svima dao dobar primer. S toga vredi i podsetiti na neke od njih.

Istoriju sporta su obeležili sjajni ljudi koji su ostali upamćeni ne samo zbog svojih sportskih postignuća, već i po dobroti, nesebičnosti, ljudi kojima je sport bio način života, a budućim generacijama putokaz ka pravim ljudskim vrednostima. Jedan od najuspešnijih atletičara 20. veka bio je Emil Zatopek, čovek koji je tokom karijere postavio brojne svetske rekorde, a svuda gde se pojavljivao zračio je entuzijazmom, dobrotom i ljubavlju prema životu. Začetnik je intervalnog treninga, i pojma tapering, koji po njemu nosi naziv Zatopekov fenomen. Ovo je priča o njemu.

Rođen u Češkoj 1922 godine u radničkoj porodici, Emil se u detinjstvu isticao po svom inteligentnom i nezavisnom duhu. Rano je napustio dom i otišao da radi u fabrici. Jednom prilikom, na insistiranje šefa firme bio je prinuđen da učestvuje u jednoj trci. Ni najmanje motivisan, osvojio je drugo mesto od ukupno 100 takmičara. Nakon toga počinje njegovo interesovanje za trčanje. Četiri godine kasnije oborio je nacionalne rekorde na 2.000, 3.000 i 5.000 metara, što mu je obezbedilo mesto u českom nacionalnom timu za Evropsko prvenstvo 1946. godine, gde je zauzeo peto mesto u trci na 5000 metara. Na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. god osvojio je zlatnu medalju u trci na 5.000m, i sredbrnu na 10.000m, što je jedan od njegovih retkih „neuspeha“ u sportskoj karijeri.

Iste godine oženio se čehoslovačkom atletičarkom, Danom Zatopkovom, evropskom i svetskom prvakinjom u bacanju koplja. Zanimljivo je to što su oboje rođeni na isti dan, 19. septembra, a na isti datum su se i venčali.

Svoj najveći uspeh, ali i uspeh svetskih razmera je ostvario na OI 1952. godine u Helsinkiju kada je osvojio tri zlatne medalje, jednu u trci na 5.000m, potom na 10.000m i u maratonskoj trci na 42.192 metra na koju se odlučio u poslednjem momentu budući da je to bio njegov prvi maraton. Posle OI u Londonu, Zatopek je dobio nadimak “Češka Lokomotiva” koji ga je pratio do kraja života.

Ipak, glavna priča desila se dve godine ranije na Evropskom prvenstvu u Bernu, 1950. godine. Kao posledica iscrpljujućih treninga završio je u bolnici dve nedelje pre takmičenja. Međutim, na lični zahtev, otpušten je iz bolnice i otputovao na prvenstvo. Na iznenađenje svih, pa i sopstveno, postavio je nove rekorde na 5.000 metara i 10.000 metara.

O tom događaju je izjavio: „Kada sam izašao na stazu, osećao sam se kao nikada do tada. Čini mi se da su se svi ti treninzi sati i sati na stazi, akumulirali tokom dve nedelje u bolnici. Oni su se spakovali tako da sam bio najspremniji“.

Njegov stil je često bio tema mnogih kritika zbog facialnih izraza agonije koje je pravio dok trči. Uvek se sa osmehom branio i odgovarao: “Nisam bio dovoljno talentovan da se smejem i trčim u isto vreme“. Njegov sistem treninga se dosta razlikovao od drugih.

Par primera: 100x400m (100 ponavljanja sprinta na 400 metara) po sedam dana uzastopno, trčanje kroz šumu, u vojničkim čizmama, sa svojom ženom na leđima, trčanje po vešu u kadi kad su vremenski uslovi bili previše nepogodni za trening napolju.

Nije bio samo Olimpijski šampion, već i veliki čovek, koji je rado sklapao prijateljstva sa drugim sportistima. Naučio je nekoliko jezika, bio veoma druželjubiv i sa lakoćom ostvarivao kontakte širom sveta. Olimpijada je za njega bila ideal međunarodnog prijateljstva.

Sreća ga nije pratila uvek. Zatopek je bio uvaženi član komunističke partije ali zbog javnog protivljenja ruskom uticaju u svojoj zemlji je isključen iz partije, otpušten iz vojske i oduzeta mu je titula zaslužnog majstora sporta. Podaci navode da je nakon toga nekoliko godina radio u rudniku uranijuma, potom kao sakupljač otpada i čistač ulica. Krajem sedamdesetih, dobio je posao u praškom sportskom institutu, kao arhivista.

Emil je i tokom svojih šezdesetih godina uvek redovno trčao i održavao kondiciju. Pred kraj života nekoliko puta je bio hospitalizovan, a poslednji put zbog upale pluća, samo mesec dana pre srčanog udara koji je prethodio padanju u komu. Zatopek je preminuo u Pragu 2000. godine. Krajem te godine Olimpijski komitet ga je posthumno nagradio medaljom Pjer De Kuberten.

Za život Emila Zatopeka vezane su mnoge anegdote koje se i danas prepričavaju. Jedna od njih potiče iz 1966. godine nakon susreta sa Ron Klarkom, australijskim rekorderom na 10000 metara kome je i pored svih uspeha izmicalo zlato na OI. Na rastanku, Zatopek mu je uručio mali paket. U avionu je otvorio paket i pronašao u njemu zlatnu medalju sa Olimpijskih igara u Helsinkiju koju je Zatopek osvojio u trci na 10000 metara.

Klarkove reči kojima je opisao Zatopeka se i danas pamte: “Njegov entuzijazam, njegova druželjubivost, ljubav prema životu, isijavali su kroz svaki njegov pokret. Ne postoji niti je ikada postojao veći čovek od Emil Zatopeka.“

Citati:

„Zašto da vežbam sporo trčanje? Kad već znam da idem sporo, ja hoću da naučim da idem brzo.“

Trkač mora trčati sa snovima u srcu i sa besparicom u džepu.“

„Pobeda je sjajna, ali prijateljstvo je još sjajnije.“

 

Zatopek, Emil

 

 

Literatura:

Mujika I, Padilla S (2001). Cardiorespiratory and metabolic characteristics of detraining in humans. Med. Sci. Sports Exerc. 33(3):413-21.

https://metsperformance.com/blog/detraining-and-endurance-performance-is-it-really-as-simple-as-use-it-or-lose-it

http://sportskasecanja.com/ceska-lokomotiva-emil-zatopek/

https://www.biographyonline.net/sport/athletics/emile-zatopek.html

 

Foto: Wikimedia, Flickr, Public

 

Galerija: 
Aleksandra Branković
Lekar - savetnik za sportske povrede