You are here

Snagom volje do svetskog prvaka u powerliftingu i benč presu

Najbolji primeri koji su najbolja motivacija svima nama jesu oni koji učine gotovo nemoguće. Oni koji kada dožive nešto najgore , dignu glavu, oporave se i daju svoj maksimum da budu najbolji. Jedan od takvih primera je i dugogodišnji čalan Pansport tima Mikloš Mihajlović koji će vam u daljem tekstu opisati kako treba biti najjači kada je najteže.

Miki Mihajlović:
“Iako mi je ovo peta titula Svetskog prvaka ovo mi je najdraža titula. Ali da vam objasnim zašto
moramo se malo vratiti u period 26.10.2015 godine.

Idem u Novi Sad da se sastanem sa direktorom Pansporta i da se dogovorimo za daljnju saradnju. Idemo starim putem sin i ja. Polako stižemo u Novi Sad kada iz neobjašnjenih razloga auto počinje da klizi i udaram u auto koji dolazi iz suprotnog pravca….to je sve čega se sećam…

Posle dva dana se budim iz kome i čujem doktore kako pričaju kako neću moći levu ruku da pomeram, a i ako budem mogao neću moći dizati teže od kašike. A ja levoruk. Obraćam im se rečima: “hej, i ja sam tu, pitajte i mene”. Oni su u čudu, jer mi nisu dali ni 1% da preživim ovako tešku saobraćjnu nesreću. Pitam ih za ono što su malopre rekli o mojoj levoj ruci i oni objašnjavaju kako neću moći da mrdam levu ruku bla bla bla….jer više nisam čuo,jer jednostavno nisam hteo da čujem! Pa ja imam porodicu, sina koji neće valjda da me gleda kao bogalja, sa kojim neću moći da igram košarku ili fudbal ili bilo šta… ne,to nisam ja. To je neko drugi.

I već tu na bolesničkom krevetu ja se zaklinjem da ću kad-tad još jednom podići 200kg u benču! HOĆU, MORAM!

Posle 26 dana izlazim iz bolnice gde me čeka terapija duga 6 meseci, da bih tek sredinom aprila 2016 godine mogao početi lagano da idem u teretanu. Kažem lagano jer ni praznu šipku od 20kg nisam mogao podići, pa sam dizao pločice od 1,25kg i radio sa elastičnim gumama koje tada u tom trenutku još nisam imao, ali srećom drug mi je dao unutrašnju gumu bicikla. i sa tim sam vežbao mesecima. Prve godine stižem do 120kg.

Doktor Srđan Ninković koji me takoreći sastavio je rekao da će mi se obim mišića i snaga mišića brzo vratiti zbog tzv mišićne memorije, ali na šta trebam paziti su zglobovi i da svaki trening radim sa 8-10 ponavljanja i nikako ni pod kojim okolnostima da ne idem sa manjim brojem ponavljanja.

Druge godine stižem do 160kg,treće do 200kg.Naravno govorimo o raw varijanti tj bez opreme.

Tu na nagovor svog druga Sabo Ozora krećemo u maju ove godine 2019 u Lutsk na svetsko prvenstvo. Međutim kako smo stigli do njega u Tatabanju, Mađarska, dobijamo lošu vest da je Ozi kako ga zovemo, u bolnici i to na intenzivnoj jer ne znaju šta se događa, natiče mu zdrava noga, nije pri svesti….Morali smo se vratili….no to je bio najmanji problem.Više me nerviralo što lekari uopšte nisu znali šta se dešava sa Ozijem.

Biće još vremena, ne predajem se, pomislio sam onda i vratili se kući nedovršenog posla.Nastavljam dalje sa nekim tzv polu pripremama,održavao sam težinu. I telesnu kao i podignutu na treninzima. To je vrlo teško,to zna svako ko se i malo bavio ovim sportom.

Krajem avgusta me Ozika zove telefonom i poziva me da idemo zajedno na Svetsko prvenstvo u GPC federaciji u powerliftingu i benč pressu u Nove Zamky, Slovačka, kod našeg zajedničkog druga Jana Orosija. Pošto je Ozika znao šta sam obećao sebi na bolesničkom krevetu zato me i terao da se što pre vratim takmičenjima. Voleo je da zajednički idemo na takmičenja. Toliko da su ga zamolili da se u oktobru takmiči na Svetskom prvenstvu u obaranju ruke na šta je on rekao: “ako Miki dolazi sa mnom onda idem, ako ne onda ništa od toga”. A ja,šta sam mogao reći, naravno da idem, čast mi je!

Taj poziv je bio naš poslednji ovozemaljski razgovor kako se na kraju ispostavilo….šta više on je mene onda već zvao iz bolnice i nije mi ni rekao. Na moje pitanje kako je, odgovorio je sa nikad bolje, a ustvari je već bio jako loše…

Vest o njegovoj smrti me je jako dotukla. Ozi mi nije bio samo prijatelj,nego trener, stariji brat, mentor, sve na ovome svetu i sad sam ostao bez njega. Osećam se tako prazno…Toliko sam pao u depresiju da nisam ni vežbao više od nedelju dana.

Na 2 nedelje po smrti Ozora zove me organizator da bih trebao ići kod njega na Svetsko, da bi mi prijalo da malo izađem iz svakodnevnice i da se nađem sa njima, takmičarima, sudijama itd…rekao sam mu da sam izgubio volju, da sad više nemam zbog čega da idem na takmičenja. On je rekao: “naprotiv,tek sada imaš zašto da dođeš da pokažeš svima da možes da uradiš i ovo takmičenje posvetiš baš njemu Sabo Ozoru”. Rekao sam mu da ću razmisliti i da ću ga za koji dan informisati o mojoj odluci. Odmah sledeće jutro sam mu javio da idem.

To je bilo 5 nedelja pred samo takmičenje. Pripreme sam počeo ubrzano da radim, sve je išlo koliko tolliko normalno u ovim godinama i posle ovakve saobraćajke, do zadnjeg težeg treninga pred svetsko, gde uglavnom isprobavam sa koliko kg ću početi na takmičenju. Razmišljao sam o 190kg raw, što sam na treningu i odradio, i to vrlo lagano. Ohrabren tom činjenicom stavljam 200kg na šipku i uradim benč kako treba. Prilikom vraćanja tega čujem jedan veliki prasak u levom ramenu i osetim jaku bol skoro kao posle operacije. Prva pomisao je bila: “gotovo je,opet je puklo….”. Doktor mi je rekao da ako opet pukne onda više neće moći sastaviti….ne mogu ruku da dižem. Stavljam led, mažem kremama. Legnem da spavam, san nikako da dođe. Mislio sam da će sutradan biti bolje.Varao sam se.

Zovem doktora da ga pitam šta dalje?Naravno on je predložio da prestanem sa dizanjem na šta sam ja rekao nema šanse. Kad je video odlučnost u mojim očima onda me pitao da li postoji nešto što može da mi zaštiti ramena? I onda se ja setim majice za benč koja je prvobitno i izmišljena da sačuva takmičara od povrede, posle su već napravili biznis i od toga. Dvoslojne,troslojne majice…Bukvalno ko je imao više para taj je mogao više da gura. Naravno, treba tehnika za to, ali opet…

Da se vratimo mom slučaju. Meni će trebati majica dovoljna velika koja mi neće pomoći da dižem više nego da je mogu lako obući i da me sačuva od povreda. Posle 2 dana provedena razmišljajući ko ima tako veliku majicu setih se Ervina Katone koji je kod mene u Bačkoj Topoli 2007 godine na državnom prvenstvu u benču gurao tada neverovatnih 300kg sa telesnom težinom oko 145kg. Nađem tu majicu i krenem na Svetsko. Nisam ni probao da guram u njoj. Nekad sam se i ja takmičio u majici, ali to je bilo pre 10-ak godina. Srećom na takmičenju se srećem sa svojim dobrim drugom Milošem Ćećanovićem koji se još uvek takmiči u opremi i on mi ubrzo priteče u pomoć. Razmišljajući o taktici šta da radim da li da idem 180 pa 200kg Miloš mi kaže: “bolje odmah idi na 200kg pa ako treba da ponoviš imaćeš šansi”. Tako je i bilo.

Na kraju se ispostavilo da je to bilo dovoljno da pobedim u M1 kategoriji do 125kg! Mojoj sreći nikad kraja! Naravno odmah suze na oči,okrećem se prema nebu i poklanjam ovo dizanje mom dragom prijatelju Oziki, koji siguran sam, odgledao je od gore ,čak mi je i pomogao. Od 2007 godine bio je samnom na skoro svim takmičenjima osim na Arnld Classicu 2010 godine, gde sam se takmičio u strongmanu kod amatera. Ali posle u Atlanti na Svetskom prvenstvu u powerliftingu 2011 godine, pa u Las Vegasu isto na svetskom, pa 2013 Svetsko u Tampere, Finska pa Svetsko 2014 Telfs, Austrija, pa Svetsko 2015 Lutsk Ukrajina, pa Evropsko Prag 2015... I mogao bih još da nabrajam beskonačno.
Hvala puno treneru Bošku Stanisavljeviću. Mojoj lepšoj polovini Kohanec Anastiziji koja je celo vreme
bila uz mene, koja je slušala moje cmizdrenje. I porodici bez čije pomoći ne bih mogao da uradim ovo i
da ostvarim ono za šta su rekli da je neostvarljivo!
Posebno hvala Pansportu koji je već 13 godina pored mene i koji je bio pored mene i tokom
saobraćajne nesreće. To nikad neću zaboraviti! HVALA!!! “

Galerija: