You are here

Prednosti i mane suplementacije hromom

Uopšteno, hrom je mineral u tragovima, po prirodi metal ,koji se usko vezuje za insulinsku osetljivost, kao i metabolizam proteina, ugljenih hidrata i masti.

Za sada nema tačnih smernica oko dnevnih potreba za ovim mineralom, ali većina preporuka se odnosi na „doze“ u svrhu prevencije deficita istog, 50-200 mcg. Smatra se da sa godinama potrebe za hromom postaju veće.

Namirnice najbogatije ovim mineralom su brokoli, iznutrice, grožđe i pivski kvasac. Za sada nema tačnih podataka kako bi izgledao „sindrom deficita hroma“, ali u prvom planu su nam dva moguća „metabolička scenarija“ – insulinska rezistencija, kao i problem regulacije „holesterola u krvi“ (odnos LDL/HDL, kao i ukupnog holesterola u krvi).

Aktivnost hroma

Naime, smatra se da svoju aktivnost hrom postiže preko oligopeptida – hromodulina. Aktivnost ovog peptida vezuje se za aktivnost insulinskih receptora. Kada se insulin veže sa insulinski receptor dolazi do aktivacije istog. To dovodi do „kretanja“ hroma (vezan za transportne proteine) iz krvi do insulin-osetljivih ćelija što rezultira vezivanjem hroma za apohromodulin (neaktivni oblik, bez hroma). Holohromodulin (aktivni oblik „zasićen“ hromom), vezuje se za insulinski receptor i aktivira receptorsku tirozin kinazu i tako omogućava punu aktivnost insulinskog receptora (doprinos insulinskoj signalizaciji). Dakle, insulinski receptor svoju aktivnost ostvaruje kada se za njega veže prvo insulin i posledično hromodulin. Ako aktivnost ovog peptida zakaže, npr. usled deficita hroma, mogući su problemi sa insulinskom osetljivošću.

Savremeni način ishrane bogat prostim ugljenim hidratima dovodi do čestih, „oštrih“ pikova insulina koji za posledicu imaju veće potrebe za ovim mineralom. Sa druge strane, tu je i problem pojačanog izlučivanja hroma urinom kao posledice takog nutritivnog miljea.

Dakle, ishrana + suplementacija?

Smatra se da hrom unet hranom zbog mogućih interakcija sa drugim mineralima, kao i procesima obrade hrane poseduje minimalni stepen apsorpcije, tako da su suplementi jako bitan faktor u borbi protiv mogućeg deficita. Hrom pikolinat je visokoapsorptivni oblik hroma koji je široko rasprostranjen u industriji suplemenata.

Istraživanja pokazuju da od suplementacije hromom (pikolinat) najviše koristi mogu imati pojedinici sa insulinskom rezistencijom, kao i dijabetesom tipa 2. Suplementacija hromom može smanjiti učestalost i „jačinu“ napada gladi, kao i one neodoljive želje za slatkišima. Naravno, u prvom redu je uvek sređena ishrana (pravilan odabir namirnica i adekvatan broj obroka), pa tek onda možemo govoriti o benefitima hroma koji su „osetni“.

Sindrom policističnih jajnika (PCOS) je često udružen i sa insulinskom rezistencijom tako da suplementacija hromom može pomoći.

Često puta preporuke za suplementaciju hrom pikolinatom pominju inicijalne doze od 600-1200 mcg istog uz moguću pojavu – vodenastih proliva, vrtoglavice, glavobolje, kao i osipa. Uzevši navedeno u obzir poželjno je dozu revidirati, tako da je u većini slučajeva doza koja se najbolje toleriše, a i „radi“ 200-600 mcg.

Hrom pikolinat stupa u interakcije sa nekim lekovima. Npr. lekovi za štitnu žlezdu, naročito sintetički T4. S obzrom na to trebalo bi da između uzimanja hrom pikolinata i pomenute grupe lekova prođe 3-4 sata. Moguće su interakcije hrom pikolinata i sa beta-blokatorima, antacidima, vitaminom B3, insulinom, oralnim antidijabeticima, „lekovima za bolove“ (NSAIL i kortikosteroidi). Ove interakcije su naročito bitne kod hroničnih bolesnika.

Smatra se da hrom utiče i na porast mišićne mase. Istraživanja ukazuju da hrom direktno ne doprinosi tome, već indirektno svrsishodnijim iskorišćavanjem makronutrijenata.

 

 

Za izradu teksta korišten materijal:

https://examine.com/supplements/chromium/ 

https://www.healthline.com/nutrition/chromium-picolinate

https://academic.oup.com/jn/article/130/4/715/4686593 

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/22423897

Galerija: 
Slaviša Stojić
Lekar - savetnik za ishranu